[Милослав Самарџић]

Prema podatcima Ministarstva trgovine i industrije 77% naše industrije nalazi se U tri severne banovine sa Beogradom. Ovakav raspo- red naše industrije ima svojih istorijskih razloga i za krajeve u kojima se nalazi ve7ina naše industrije on je od oisobite važnosti. posmatran sa gledišta celine naše narodne privrede i ekonomi=nosti same industrije on je prili=no nepovoljan. Izuzev kod pre- hranbene industrije ve7i deo ostale industrije je isu- više udaljen od sirovina i glavnog unutrašnjeg trži- šta, što u velikoj meri poskupljuje kona=ni proizvod i izaziva neopravdano rasipanje privredne energije zemlje. Stoga se pojava približavanja naše industrije doma7im sirovinama i najve7em broju potroša=a može primiti sa izvesnim zadovoljstvom. Poja=ana industrijska radinost dovela je i do ve7eg uposljenja radnika. Tokom prošle godine naša industrija sa zanatstvom uposlila je oko 20.000 novih radnika, što pove7ava broj zaposlenih radnika za 8%.

Дакле, крајем 1938 у индустријском сектору је радило 8% радника. До почетка рата, број запослених у индустрији неће премашити 10%. Што је добро, у односу на две године раније, али и јасан показатељ укупног дотадашњег индустријског развоја. Што се тиче лошег распореда индустрије, он је последица и чињенице да се већи део налазио у подручјима бивше АУ, разарања су била мања па је опоравак био бржи а раст већи. Уз то, током првих пет послератних година највећи део инвестиционих улагања је ишао у предузећа у Хрватској, Словенији и Славонији (ионако индустријски најразвијенијим подручјима, уз Војводину), из политичких разлога, ради "задовољења економских потреба браће".

Овде си скроз омашио. У односу на Србију, Аустроугарска је имала развијенију индустрију у области Беча, или Прага рецимо, али не и у Словенији, Хрватској и Војводини. То је била њихова периферија и база за експлоатацију природних богатстава. Србија је имала заокружену економску целину, пре Југославије развијала је индустрију већ седам деценија (на пример, ''Мерима'' Крушевац - хемијска индустрија, фабрика из 1850. и неке). Најразвијенији део Југославије и уочи Другог светског рата био је од Лесковца до Новог Сада, с тим што је тај део преко Дунава изграђен после рата. Раније су ту доминирали млинови, пиваре и слично (када је о индустрији реч), и због тога што су то традиционално пољопривредни крајеви.
Да, скочили су Словенија и Хрватска после 1918, али и даље је област данашње Србије била индустријски развијенија. Тек када су комунисти однели оне силне фабрике из Србије, тј. пренели тамо, ситуација се променила.
Кад кажу три северне бановине и БГ, мисли се на Дунавску, Савску и Дравску. Дунавска је бухватала и Крагујевац, ишла је негде јужно од Крагујевца па до Мађарске, што је око 300 км. А само Војно-технички завод у Крагујевцу је уочи рата имао 12.000 радника, био је највећа фабрика на Балкану.
Није у индустријском сектору радило 8% радника, него је број радника у том сектору повећан за 8% у односу на претходну годину. За 8% или за 20.000, што значи да је 1938. године у индустријском сектору и занатству радника било скоро 250.000.