[Николај]

Дневно саопштење команде немачког 15. брдског армијског корпуса од 4. октобра: “Муслиманске банде запалиле села 3 километра северно од Вишеграда.” Бундес архив у Фрајбургу, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.041.

Потпуковник Захарије Остојић у извештају од 8. октобра јавља Дражи: “У самом Вишеграду било је самовољног убијања, паљења и пљачке и поред моје строге забране, али су војници били озлојеђени зато што је турска милиција три дана пре нашег напада, по одобрењу Немаца, извршила испад из Вишеграда и запалила села Вељи Лук, Сасе и Халуге и поубијала где год је кога нашла живог.” Коста Николић, Историја Равногорског покрета, књига 1, страна 441.

Потпуковник Алберт Сајц, учесник ових догађаја, у својим мемоарима пише да су по ослобођењу Вишеграда, четници почели да убијају муслиманске цивиле на истом месту, на ком су раније усташе и Немци “клали српске сељаке.” Онда је један четник стрељан и “безакоње је престало”. Алберт Сајц, Михаиловић – преварант или херој?, страна 73.
Капетан Борислав Тодоровић, официр за везу са савезничким војним мисијама, који се такође налазио у Вишеграду, пише у својим мемоарима да је тада стрељано “неколико” четника, “који су желели да спроведу личну освету”. Борислав Тодоровић, Последњи рапорт, страна 277.


“Чињеница да су многи од усташа имали своје породице са собом, није ослабила жестину битке, и у многим случајевима, жене су умирале уз своје мужеве, а њихова деца, ухваћена у смртоносној унакрсној ватри, лежала су нема и мртва са ужасом у широко отвореним очима…

…Ми смо побили око 350 Немаца и усташа, али и многи цивили ухваћени су од смртоносне ватре. Неколико стотина непријатељских бораца избегло је у висока брда, многи од њих су после прогоњени и побијени од четничких потера. Четници, од којих су многи имали пред очима слике њихових најдражих, мучених и побијених скоро пред њиховом очима, нису имали милости…” Сајц, исто, стране 61-64.