[Брада]

Текст из књиге „Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији“ Адама Прибићевића. Дио о неким историјским помињањима Срба граничара на подручју Лике, Г.Котара и Кордуна:

1493. године спомињу се у Модруши, код Огулина, лајтнант Србин Вукивој Косановић и војводе Кузман Марковић и Томо Погрмиловић. Затим долазе српска насеља између 1493 – 1500. г. у Витуњу, па мало иза тога у Отоку испред Огулина и Хрељину иза Огулина.

1536. године насељени су први Срби око Гомирја и Јасенка и дигли 1557. године мали манастир.

1596 – 1600. г. насељавају Србе на пуста имања грофова Зирњских, и кнезова Франкопана генерал Ленковић, председник Ратног већа Виндишгрец, сењски капетан Рабата, хрватски бан Драшковић. Смештени су у Гомирју, Врбовском и Моравици.

1602. године дигли су ови Срби манастир Гомирје (нема забуне, малопре је речено „мали манастир“ – нап. И. Б.).

1605. и 1607. доводи нове Србе генерал Кизл, велики пријатељ и бранитељ Срба.

Ове Србе хтео је закметити гроф Ђуро Зрињски. Они се одупру и он их почне прогонити. Кад је дао убити тројицу, Срби плану и крваво се освете.

Генерал Кизл се силно заузео за Србе, па и сам ерцерцог у Градцу. Да имају једаред мира, Срби се 1657. године откупе, плативши 15.000 форината, иако им је пуста земља обећана бесплатно. Срби нису веровали уговору, док га није цар потписао 8. марта 1639. године.

1605. г. насељава Србе у Лич и Крмпоте сењски капетан Франкол, свега 700 душа. Како су их грофови Зрињски прогонили, један део одселио се у Лику, кад је ослобођена. Они што су остали, закмећени су и поримокатоличени. Но, славили су славу, нпр. Радошевићи, још у почетку овог века, а Хрвати у околици звали су их још увек Власима. Кад су се доселили, дотерали су силну стоку: 20.000 грла говеда, оваца, коња, коза и раширили се до границе Фужина.

1609. године насељавају се Срби око Бриња и Брлога.

1611. године долазе у овај крај нови српски ројеви.

1609. године доводе Србе у Плашки кнезови Радоје Љубишић, Паун Лалић и Петар Талешковић.

1610, 1611, 1612, 1639, 1642. и 1655 – 66. нови ројеви долазе у Плашки, Муњаву, Јасеницу, Оток, Дубраву, Поникве.

1632. године долазе Срби у крај од Огулина до Гомирја, из краја цазинског.

1637. године насељава Србе сењски капетан Херберштајн, око Водотеча, Лучана и Прокика.

1639. године упада огулински велики капетан Гаспар Франкопан у Петрово Поље у Турској и силом пресељава Србе у Плашки, Витуњ и Оток. Оне који су се одупрли, дао је посећи или у робље узети.

Срби око Плашког, Слуња и Огулина борили су се тако храбро против Турске, те се у народној песми пева:

Попјевало Туре уз тамбуре:

Да ми није Слуња и Тоуња,

Огулина града бијелога,

Што их бране љути граничари,

Све би моје до Љубљане било.



1658. населили су се Срби од Усоре у Босни око Дубраве и Поникава. Ђуро и Фрањо Франкопан успеју да их закмете. Али, кад гроф Петар Зрињски и Крсто Франкопан 1671. уђу у заверу против цара, ови Срби пристану уз цара и пређу генералу Херберштајну. За награду, буду ослобођени кметовања бану Николи Ердедију, који је добио ова имања Зрињских и Франкопана. Њихов војвода Вук Мандић добије од цара двор Гомиљак, село Подребарје и виноград Тиховље.

1658. г. насељени су Срби у Требињи и околини, код Карловца.

1658. г. насељени су Срби и у комадићу Лике, који је припадао Аустрији: око Оточца, по Гацком Пољу и Залужници, Шкарама, Дољанима, Швици, Оточцу. Дошли су од Усоре у Босни. Преселио их је сењски капетан Херберштајн, а сместио његов наследник гроф Петар Зрињски.

Ово су били врло храбри људи и добро зачепили рупу кроз коју су муслимани продирали, ради пљачке, у Хрватско Приморје. Зато их нападне 16. септембра 1663, док се нису још право ни згрејали на новом огњишту. Али-паша Ченгијћ, са 8000 момака, да их одатле протера. Али га ови Срби страшно разбију, те је пало 2000 муслимана, а 256 било заробљено.

1672. године населио је генерал Херберштајн 90 кућа Срба у Дабру.

1679. године довео је војвода Драгић Србе који су размештени по Водотечу и Прокикама.

Тако су Срби населили Карловачки Ђенералат од Карловца до близу Сења. Ту је било мало Хрвата само око Огулина, Бриња, Модруше и Оточца. После, кад се граница обезбедила, долазили су Хрвати и Крањци, који би се брзо похрватили. Крањаца је било толико, те Срби у Лици и на Кордуну Хрвате и данас зову Крањцима.

Што се тиче Баније, Аустрија је држала само делић између Сиска, Петриње и Костајнице. Остала је Банија била под Турцима. У њој се десило што и у Лици. Турци су хрватско становништво побили, одвели у ропство или растерали, а на његово место населили су се Срби.

Исто се догодило и у Северној Далмацији, где су Млечићи на свој део насељавали Србе, да бране границу, а на турском делу Срби заузели простор на ком су Турци уништили Хрвате, или су они сами побегли.

Прве Србе населио је још Стефан Душан, кад је помогао зету Младену Шубићу против Мађара. На крају Четрнаестог века населило се Срба из Босне, за владе бошњачке у Далмацији. И почетком Петнаестог века досељавали су се Срби из Босне. Но, ови Срби из Босне или су били римокатолици или богумили, који су се поримокатоличили и претопили се у Хрвате. Тако су, ваљда, морали поримикатоличити и они Срби, досељени за цара Душана. Православни Срби стали су надирати за Турака, као и у Западну Хрватску.

Разуме се, ово нису све сеобе, већ само оне за које су пронађени извори. Свакако, сви извори нису објављени, а многи су се погубили. Мања досељења нису ни бележена.

веза:
"Све би моје до Љубљане било . . .!"