[Николај]

Како и зашто је Пуниша Рачић убио хрватске посланике?

Оштра расправа у Скупшини трајала је данима између српских, црногорских и хрватских посланика. Један од најимпулсивнијих посланика био је Пуниша Рачић. Часни, народни човек који је био учесник у четничким акцијама на Косову и Метохији пре њиховог ослобођења од Турака упуштајући се у вербалне сукобе са Хрватима, сматрао је да брани не само своју личну част већ и достојанство читавог свог народа. Хрватски посланици су неколико последњих седница редовно прекидали говоре посланика Пунише Рачића неумесним добацивањима:

– Ма ћути, Пуниша, не разумеш ти то.

– Мани то, него причај како си обрстио манастирске шуме.

– Доста већ једном с тим Кајмакчаланом, реците колико то кошта да платимо, па идемо даље.

Он је због учесталих увреда упутио званичан предлог Скупштини, само неколико дана пре убиства, да се донесе закон о двобоју, којим би се регулисало право да онај кога је увредио други посланик може да га изазове, а закон принуди да изађе на мегдан. Само дан пре убиства посланика Рачић је упутио још један предлог Скупштини, и то са потписима двадесет и три посланика, а тај предлог је садржао следеће: “Посланик Стјепан Радић да се хитно прегледа код доктора и установи његово ментално стање, ако се пак установи да је Радић ментално здрав, посланици који су потписали овај предлог захтевају да се он максимално казни због оног што изговара“. Хитност тог предлога образложио је жељом да се избегну нежељени догађаји, који иначе могу наступити услед оваквог понашања господина Радића. Тај предлог је председник Скупштине одбио, оцењујући да се не заснива на пословнику. Коначно, 20. јуна 1928. је седница Скупштине отворена у 9.40 и одмах почела расправом коју су потегли посланици ХСС-а због претњи од претходног дана да ће падати главе. Седница је прекинута на десет минута због жучне расправе хрватских и црногорских посланика. Када је седница настављена, за реч се јавио Пуниша Рачић, почео је да говори, али је био прекидан салвама увреда. Најагресивнији је био Иван Пернар, који је упадицама непрестано прекидао говорника. Рачић у почетку није реаговао и настављао је да говори све док Пернар није упутио најтежу увреду.
У једном делу говора Рачић је рекао:
– За ову државу ја сам крв лио...
Пернар му је добацио:
– Па добро, онда кажи колико си крви пролио, па да ти платимо у злату...

Рачић тада прекида говор и тражи од Пернара да повуче реч. Прилази говорници и захтева од председника Скупшине да казни Пернара или ће га он казнити. Председник Скупштине Нинко Перић у том моменту прекида седницу и излази из сале.

Рачић вади револвер и сав црвен у лицу виче:

– Ко буде покушао да се стави између мене и Пернара, погинут ће!

А затим Пернару:
–Устани и извини се!

Овај то не схвата озбиљно и ћути. Рачић пуца у Пернара, који пада рањен. Басаричек прилази Рачићу да га спречи и овај га усмрћује једним метком. Трећи метак погађа Стјепана Радића, који је рањен, а четврти Ивана Гранђу, који је хтео да заштити свог председника. Павле Радић прилази разјареном Рачићу да га заустави, а овај пуца и у њега. Настаје паника, посланици беже из сале, интервенишу лекари... у том хаосу и пометњи на Рачића просто више нико није обраћао пажњу. После пуцњаве, с револвером у руци, мирно је отишао са говорнице и упутио се у министарску собу у коју се улазило право из пленумске сале. Из министарске собе прешао је у скупштински бифе, а одатле у мало двориште из кога је кроз приземље зграде Министарства грађевине изашао у Масарикову улицу и изгубио се у градском метежу. Рачићев први сусрет био је са управником града Манојлом Лазаревићем и њему је предао револвер којим је усмртио хрватске посланике.

Лазаревић га је упитао хладно:
– Пуниша, зашто си унео у Скупштину пиштољ?
– Носим га од 1913. године, још са Брегалнице, а њиме сам усмртио једног поручника и два редова. Овај револвер је за мене амајлија.

Постоји једно интересантно сведочење које се односи на пријем у болницу рањеног Стјепана Радића, а ради се о доктору Ђорђу Пешићу, који се у то време налазио у болници, припремајући се за испит из хирургије. Дакле, био је очевидац приликом пријема, лечења и отпуштања пацијената.

Створио се одмах ту и краљ Александар и упитао Радића како се осећа.
Радић је ухватио краља за руку и плачући рекао:
– Ваше величанство, ја нисам ништа крив, нити сам нешто рђаво учинио. Зашто се Црногорац одлучио да пуца у нас из Загреба, просто ми не иде у главу.

Краљ Александар задржао се дуже у разговору са доктором Миливојем Костићем у жељи да што више сазна, колико је рана смртоносна. Овај је увезао једну стерилну, танку шипку и провукао је кроз отвор куда је метак прошао и тиме показао где је изашао, а да нису трбушни органи повређени. Доктор Ђорђе Пешић је саопштио да је Радићево лечење трајало неколико недеља, да је стање болесника санирано и он је опорављен отпуштен из болнице.

Изјавио је том приликом:

Узрок смрти Стјепана Радића никако није било рањавање у Скупштини, нити, како се причало, да је издахнуо на лицу места. То је апсолутно нетачно. Радић је умро касније, као шећерни болесник. Анализе су јасно показале да је боловао од дијабетеса.

Хаос и убиства у Скупштини мирно је гледао још један човек, био је то народни посланик за град Загреб др Анте Павелић. Он је те исте вечери отпутовао возом за Загреб, а касније у бугарске планине на договор са Иваном Ванчом Михајловим о заједничком терористичком деловању против Краљевине и краља Александра.

(Одломак из књиге „Атентат 1934“ аутора Милана Богојевића)

http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/po...-poslanike