[ПРОСВЕТАР]

Друже Просветару, дуго читам све што пишете, са посебним поштовањем, иако ја још нисам Љотићевски дисидент. Са особитом пажњом пратим ваша "боцкања" са Мекензијем, но јављам се само сада и више не (по овом питању).
Из ваших порука пречесто избијају крајње гордељиви нагони за истицањем својих интелектуалних или пак идеолошких назора као модел за све оне који су за вас млађарија или шта већ. Не пристоји то некоме ко толико, бар на речима јер се лично не познајемо, себе сматра православним хришћанином.
Амброзија више нема, па крајње заједљиви ставови по питању нас овде и вас тамо негде, нису уопште на месту. Ми који нисмо побегли, остали смо овде да делимо судбину свога народа, и не можемо бити равнодушни на наше сународнике који из далека нама овде предлажу пучеве, револуције и томе слично, а сами себе не дају за пример, а камо ли за прву и пламену жртву у остварењу тога, свакако племенитог и насушног, циља. Зато су ваши
коментари суштински контрапродуктивни, јер су јалови, без дела, а јаких речи. Тиме, што је још горе, дајете само повода демонократским дајгузима и еврослинавцима да се подсмевају многим вашим (и нашим) здраворазумским и лепо изреченим ставовима, иза којих стоје само празне, себељубиве речи.
Е

У Канади сам 20 година цртао карикатуре, али уопште се нисам нервирао, није ме то дотицало много. А ово овде ме јако дотиче, јер видим да је ђаво однео шалу. Највећа опасност је то што многи не виде колико се све срозало и колико деценија ће нам требати да се вратимо на колосек.

Душан Петричић