[Брада]

Насртаји хрвата на Српске крајеве су нарасли током XIX вијека.
Били су различити а неки од њих имали су за циљ да се Србима оспори аутентичност на рођеној земљи, као и право на њу.
Тако је хрватски пјесник Иван Трнски пишући "језеркиње" покушао да преименује и присвоји народна имена Језера, Слапова, Брда и Пећина на и око Плитвичких Језера.
Одговор на тако нешто му је одгуслао Српски гуслар Јово Узелац "Кубурица":

"Да брат Иво сам не бере славу,
Ево и ја мучим своју главу;
Не мучим је , што пјевати не знам,
Већ га жалим, што времена немам;
Сиромах сам, школа не изучих,
Тежачки ме ево посао мучи!
Ову пјесму баш пјевам у шуми,
Гдје је пјесник отворене уми,
Баш у шуми, у зелену трњу,
Да је коме другом, запјевао би црњу!
Али нећу, кад је то Хрвату,
По крви нам рођеном брату.
Браћа јесмо, мој пјесниче Иво!
Ал у пјесми не говори криво
Од Плитвице , од српскије села,
Од језера и дивније врела.
Кад си брате оне пјесме писао,
Тада тебе не послужи мисао,
Јер ти пјесме нису језгровите,
Нит су проза нит су стиховите.
Слушај, Иво, а добре сам воље,
Твоју пјесму да пјевам боље!
Слушај мене, српскога гуслара,
Бог и мени даде нешто дара.
Па ћеш чути, Божја ти је вјера,
Од старине чија су језера!
Слушај, Иво, оћул рећи криво:
Ту гдје вода одсвакуда вари,
Ту се наши населише стари;
‐ Јер из села бјежаше у горе,
Од Турчина гдје се бранит море;
У то вријеме борећи се с Турци
У планини живјеше ка вуци.
Гдје хајдучка бјеху канабишта,
Ту господска сад су пристаништа!
Најпрва је она Црна Ријека,
Што но тече из планине Кика,
И с њом врела здружила се мала,
С Ријеком мајком, па дивота права!
Језеро се у језеро лије,
Красна шума изнад њих се вије‐
Те дивоте на далеко није!
Вода хучи, крајем попљускује,
Барка плови, а пјесма се чује;
А слапови туку са висине,
Само, брате, уживај милине!
Госпоштина шеће се по хладу,
Те милине немају у граду:
Чиста зрака и шуме зелене,
Гдје но цвјетак у ладу не вене;
Силне моме у грму се крију,
А дјетићи за њима се вију!
О Козјаче, све ово је по шали,
И теби су Срби име дали,
Стари Срби, српски калуђери,
Што живјеше на овим јерерима,
У пећини гдје се легу виле,
Што су Србу посестриме биле!
Ту је калуђер стари српски био,
И свој вијек у пећини вио;
А не фратри нити каноници,
Ни стеклиши, ни турски дервиши!
Па и данас, божја ти је вјера,
Ту је пећина српског калуђера!
Какво њојзи име ће те дати,
Како ће се од сад она звати?!
Што је наше, то вама не дамо,
А за ваше грабит се не знамо!
Ви славите једног Перишића;
‐ А куда ће стотину Грбића?
И још других ту има племена,
Ал им нећу сада бројити имена.
Ал док траје овијех планина,
Дивна Кика и Лумбарденика,
И језера и српских племена,
Та се неће мјењати имена!"