[Chicot]

Поред техничких ограничења о којјима сам говорио, постоји још један чинилац који додатно девалвирао вредност информација из Ултре, а то је људски фактор – крајњи корисници тих информација. Савезницима је требало много времена да науче да информације из Ултре користе на адекватан начин, у правој мери. У почетку су подаци од непријатеља дословно схватани што је водило у врло озбиљне поразе. „Било је врло важно стално подсећати команданте да, чак и ако непријатељ у поруци говори истину, онако како је он види, не значи да је то тачно посматрајући ситуацију као целину“-Један карактеристичан пример је навео Бенет: из дешифрованог сигнала, савезници су сазнали да је Ромелу наређено да остане на својим позицијама и да не продужава продор. То је схваћено као да су његове снаге исцрпљене и предузет је напад који је завршио потпуним поразом. А када се Ултра коначно етаблирала као поуздан извор отишло се у другу крајност. Превелико ослањање на Ултру се показало још штетнијим. Шеф Монтгомеријевог штаба је накнадно рекао : „Ултра је постала опасна за обавештајне официре, јер „је радила њихов посао“ . Они су били у стању да седе и чекају нове поруке и често, уместо да размишљају да ли је садржај поруке до значаја, западали су у фасцинраност његовом аутентичношћу. Уместо да буде најбољи, Ултра је тежила да буде једини извор, потискујући не само друге изворе, већ често и логику и здрав разум.“
Типичан пример погрешног закључивања и поред довољних информација о непријатељу је претерано оптимистичан став у погледу нацистичке еконономске споспобности да настави рат. Врховни савезнички комитет за обавештајне податке је проценио почетком 1944 да је Хитлер у стању да води рат још свега шест месеци (након успешног разарања њихових извора горива) и да ће савезници бити у Немачкој до краја године. Заправо, Нацисти јесу били у критичној ситуацији са горивом и другим енергентима, што говори да је још једном потцењена немачка способност импровизације и одлучности и уједно, прецењenа делотворност сопствених снага.
Чак и када су располагали детаљним информацијама из Ултре, Савезници су се суочавали са „мистеријом“ јер нису знали како ће Немци реаговати на њихову иницијативу. Врло је значајно, са аспекта стратешког концепта који је усвојен, да и поред недвосмислених информација да Хитлер не намерава да брани Јужну Француску ни по коју цену, Савезници су остали доследни том курсу, и значајно ослабили италијански фронт насупрот упозорењима Алексадера и Империјалног штаба. Продор из јужне Француске више није имао смисла, други, опаснији крак „кљешта“ подухвата је могао да се предузме и из Италије са далеко већим опцијама правца продора.
Након успешног искрцавања у Нормандију, команданти су постали охоли и претерано самоуверени. Веровали су да је рат фактички добијен – на основу погрешно протумачених импута добијених из Ултре – и уследио је низ катастрофа. Најсрамнија је свакако немачка контраофанзива код Ардена крајем 1944. И поред недвосмислених упозорења из Ултра материјала, ништа није учињено да се немачки противнапад предупреди. Штавише, Монтгомери је дозволио Немцима да се претходно повуку и стабилизују на најнезгоднијој тачки , што је неколико месеци потом условило огромне тешкоће у снабдевању и напредовању. Карактеристичан је извештај из тог периода који добро описује ситуацију:

„Извор (Ултра) је јасно упозорио на предстојећу контраофанзиву, са напоменом када ће се извести. Али није дао потпуне и јасне индикације где ће се она спровести нити о њеним размерама... Врло је ризично превише се ослањати (на Ултру) јер се ствара тенденција да се стално очекују нове информације јер „Извор ће рећи то (ако постоји)“ ... или да се олако одбацује да ће се нешто догодити само зато што би „Извор рекао (да је тако)“... ово сада је врло драматичан пример, да се тежи једостраној перцепцији непријатељевих намера... Осим у случају да је Извор у могућности да пружи неограничене информације о свим могућим изборима непријатеља, изгледа да се показатељи увек користе да подрже унапред одабрано гледиште.“

Грешка дакле није била у Блечлију него у односу према Блечлију, што је касније била општеприхваћена оцена.