[Chicot]

али не видим зашто би економске и политичке последице биле драстично другачије после рата? Мени се чини да би после рата ствари ишле својим током као и у другим земљама.

Драстична би била разлика у зависности од исхода.
Узмимо најједноставнију, прву опцију (најмање променљивих за предвидети):

Рецимо до краја 1942 комунисти елиминисани.

Како та чињеница утиче на војну стратегију савезника и на политику према региону са аспекта њихових дилова са Совјетима?

Период до краја рата: Дража остаје са главним унутрашњим непријатељем - усташама. У недостатку комуниста, може се претпоставити да би усташе Немци максимално користили, са истим циљем - да се снаге отпора фокусирају на одбрану, а не на чињење штете Осовини. Са друге стране, Дража би остао при својој стратегији свођења жртава на минимум, те би и антиосовинске акције биле ограничене. Ако би и добијао материјалну помоћ, она би била доста мања, и највише тек довољна да се изврше ограничене операције до финалне фазе рата. Општи напад на Немце се не би предузео пре 1944, што би значило много више труда и жртава Савезника на Медитерану. Дражино опредељење би било да што пре матира Немце, са што мање жртава и присили их на предају. Предаја Немаца на Балкану 1944, Савезницима није пожељна опција, јер терет чувања и храњења заробљеника пада на њихов терет. Лош моменат, док су и сами у г.... до гуше, у Италији или у Арденима
Друго, целу своју опортунистичку стратегију рата би морали да мењају из корена. Не би било простора за хватање кривина, и морали би озбиљно, "у кост". Четници не би могли да им користе на медитерану као комунисти: да немцима буду џак за ударање.

После рата: Британцима је опција са "Титом кога могу да контролишу" и "Титом кога ефективно одвајају из Стаљинових раља" најбоље могуће геополитичко решење за Југославију. То се није десило, али су они веровали да је то изводљиво. Михаиловић је прихватљив само као брана комунизму (читај руском империјализму) и као карта повратка монархије. Није прихватљив зато што је он персонификација тријумфа "српског државотворног политичког концепта". Такав концепт је у оштрој супротности са њиховим геостратешким интересима. Грчка је сачувана од комунизма али политички и економски руинирана како би се ослабила њена отпорност и осигурао пут према блиском истоку. Дакле, у таквој ситуацији форсирала би се резервна опција, Шубашић или Мачек. Са друге стране, од Србије би се захтевао знатно "умеренији" премијер, довољно мекан да прихвати хрватске "специјалне интересе" и статус у новој КЈ, и исто тако, довољно левичар да не смета Стаљину. Рецимо, Савица Косановић

Совјети би интензивно радили на подривању земље и претварању исте у комунистичку колонију.

Америма је и даље боље да са Стаљином тргују на Балкану него на северу и западу Европе па би били склони да подрже тенденције Британаца у вези са хрватским питањем и тенденције Совјета у вези са левом оријентацијом нове владе. Не кажем да би подржали комунизацију, али свакако неку форму најприближнију томе.

То би рецимо била послератна политичка основа. Како то утиче на економију: боље него у верзији Титове Југославије, али и даље знатно лошија основа него у другим некомунистичким земљама. На све то, несразмерно велика ратна штета. Економију би успоравале сталне борбе око прерасподеле и дислокације економских инвестиција и вредности, слично као и после првог светског рата.

Овде се отвара друго питање: каква би била могућност оснивања краљевине Србије под којим условима и са којим границама?