04-10-2016, 11:02 PM
(07-07-2016, 12:46 AM)Милослав Самарџић Пише: Сад сам причао са др Милошем Костићем из Вашингтона, па да пренесем одмах:
Војвода Бојовић дуго није имао деце, па је усвојио децу свог рођеног брата, сина и ћерку. Милош их је све познавао, али није могао да се сети имена. Посинак је имао кућу негде код цркве Св. Марка у Београду. Пре рата је био конзул или тако нешто, у Милану. Ту су усташе покушале атентат на њега, али он је извадио пиштољ и убио обојицу атентатора.
Син тог посинка војводе Бојовића је Драгутин Млађа Бојовић, командант Космајског корпуса. Он је био пилот, резервни капетан. Возио је месершмит 6. априла 1941. и њиме је оборио 3 немачка месершмита и 2 штуке. Имао је тешке опекотине, једва је преживео. Милош га је видео у болници у Сарајеву, где је пренет. Дакле одмах у априлу 1941. Милошев отац је био пуковник, тада на служби у Сарајеву. Био је потпуно у завојима, само очи су му се виделе.
Драгутинова рођена сестра, дакле поћерка војводе Бојовића, била је удата за Драгог Јовановића, шефа полиције у Београду. Драгутин је јавно говорио да ће њега прво убити кад уђе у Београд, као издајника. Међутим морао је да прогута то, Драги је августа 1944. дошао из БГ са два камиона униформи, недићевских, за Гарду. У бању Селтерс. Ту се срео са Калабићем, а ту је био и Бојовић, па и мали Милош (имао је 14 година тада, његова мајка Рада била је шеф болнице Космајског корпуса, била је лекар).
Драгутинов отац је имао у кући један пушкомитраљез збројовку и један пиштољ. По упаду партизана у Београд, бранио је своју кућу, пуцао је док је имао муниције. При томе је био рањен. Рањеног су га заробили, убили, везали за ноге и возили неким таљигама, тако да се тело вуче по улици.
Дакле, двоје најстарије деце војводе Бојовића, у ствари су деца војводиног брата.
Да ли се знају њихова имена и да ли је ово уопште уписано у војводину биграфију негде? Видим да нема на Википедији.
Потврђено Драгутин (Љубомира) Бојовић звани Млађа је посинак војводе Петра Бојовића рођен 11. маја 1911. године у Београду. Погинуо 20. септембра 1944. године код Аранђеловца.
Ко сме тај може, ко незна за страх тај иде напред!
