[Chicot]

Сем тога, не рачунаш Американце, где смо боље стајали него код Енглеза.

Одакле вам то?
Пре бих рекао да је у најбољем случају "мртва трка" а у лошијем, да смо код њих још горе стајали. Не ми као Срби, већ перспектива наших интереса под њиховом капом.

Како откуд, а ''Циа, снајка, Циа''?
Знаш да су систематски регрутовали америчке Србе за ОСС/ЦИА.
Озбиљнији разлог је да код њих није било тако велике традиције вођења антисрпске политике. У ствари, те традиције код њих уопште није било.
Мада мислим да овде претерујете са енглеским антисрпством. Натерали сте ме да мислим на ту тему и сетих се оног што ми је Кент некада рекао: ''Британци који су били са нама изгубили су рат са нама''. Он је неке од њих познавао, а ово је одлично уочио.
С друге стране, Британци који су прогласили црвене победницима - постали су победници у Британији, па је тако један Меклин чинио чуда чак и 1990-тих.
Дакле, како је овде хипотеза Дражина победа, то подразумева и победу ''наших Британаца'', од генерала Армстронга, мајора Лиза и Џека и даље редом. Исто тако, и већи утицај ''наших'' старих Британаца, од фелдмаршала Милна па рецимо до Ребеке Вест и Орвела (не заборави да су Орвелу цензурисали онај предговор о Дражи, у ''Животињској фарми'').
Подсећам такође да је Черчила одмах после рата заменио Атли, а на њега је преко Живка Топаловића Дража заиграо још док је рат трајао. Само што на жалост касно Атли стиже у Даунинг стрит бр. 10. (Ово ми је однекуд познато. )
Такође подсећам да Форин офис и британска политика у начелу током рата нису подржавали Черчила против нас, што је најбоље описао Пурић, ако си читао ону књигу Влаховића, ''Британска документа...'' Јер, као што написа Мекдауел, Черчил је то све гурао сам, уз помоћ неких тајних неименованих пријатеља, које није поменуо ни у својим мемоарима.
Све у свему, да је Дража победио, добио би још један британски орден и наши међусобни односи кренули би набоље. Нарочито у опцији да су земље око нас биле комунистичке.

Ма не, у ОСС је било више левичара и комуниста него у Каиру (СОЕ). И иначе, комуниста и њихових симпатизера је било неупоредиво више, и то на утицајнијим местима у Америци него у Британији. Кад вам кажем, ОСС је имао неке гадне испаде и још горе него СОЕ Каиро. Што је још важније, доста се прича о Черчилу и Стаљину, али Рузвелт је међу њима најконтроверзнији.
Британски део приче је то што су мењали критеријуме и циљеве како се мењала ситуација (превртљивост). Амерички део приче је подмуклост и перфидија. Доста су они закували, па проблем гурнули на Брите. Рузвелт је тај који је са Стаљином почео о врлим партизанима, како су нај-нај и тутнуо му Феришев извештај. Не кажем да Черчил не би заговарао помоћ партизанима, али би то било суптилније и са мање драматичним последицама (обим помоћи, питање Михаиловића..). Шубашића су на муфте гурнули Амери.
Он је једино са Америма могао релативно слободно да прича о свом плану да гура "србе у тор".

Ти "наши" Британци су неважни у тадашњој високој политици. Или их је било премало да би то било од значаја. Ја сам, ето, уверен да сумњу око Михаиловића није покренуо Черчил и да је он међу последњим шрафовима који је преломио да ли пребацити сву помоћ на Тита или не. Ви кад кажете британска политика мислите на једно хомогено, кохерентно "тело", а у ствари је она све само не то. Зато и јесу многи њихови поступци контрадикторни.