11-10-2016, 11:35 AM
Влад, рекао сам већ о томе на почетку теме.
Временом би јачао поново хрватски елемент, потпомогнут страним фактором. То би КЈ одвело у НАТО. Дошло би до политичке кризе између нове генерације српских политичара и ових старих , ратних и предратних. Млади би надвладали , највероватније. Али, то би већ била другачија позиција и могуће да би и у тој консталацији ствари успели да одбију постављање нуклеарних глава по територији КЈ. Поготово, ако би имали нашу нуклеарну бомбу, у шта сам готово убеђен.
Примарни циљ остао би Косово и Метохија и Македонија. Ту је вишевековни кључ српске државности и сва политика, било нова или стара, имала би то као свој темељ. Наравно, ни Совјети не би седели скрштених руку и покушали би да утичу на ситуацију, пре свега преко Бугара. Међутим, они би радили то јако опрезно, због тога што би код Срба био јако изражен антикомунизам због догађаја из ДСР. У самој земљи комунистичка партија би била забрањена, тако да преко њих не би ми могли да делују.
Дакле, потпуно другачија ситуација него код Кастра. Овде после рата не би било конференције и национализације. Предратне компаније би наставиле свој развој, а и дошле би неке стране компаније. Наравно, на потпуно другачији начин него данас. Ако можемо поредити са неким , и то врло условно, је Турска. Дакле, као код Турака, војска би била јак политички фактор, само што је код њих то елеменат присуства утицаја САД, што код нас не би био случај. Барем не у толикој мери. Такође, страначки живот код Срба има дужу и темељну традицију, па би и демократија била стабилнија у односу на Турску.
Укратко, Кастро је звао Хрушчова у помоћ. Зато су и дошли. Ми би већ крајем 40- их, дакле пре формирања НАТО-а, имали стабилну политичку и војну ситуацију. Не би имали потребе никог да зовемо, а због атомске бомбе и ти притисци од САД би били опрезнији и бочни, преко Хрвата. Али то би било решено специјалним статусом у НАТО.
Али, понављам, због свега овога, Дража није ни победио у ДСР. Ником то, осим Срба, није било у интересу. А Срби нису имали моћи да одлучују.
Временом би јачао поново хрватски елемент, потпомогнут страним фактором. То би КЈ одвело у НАТО. Дошло би до политичке кризе између нове генерације српских политичара и ових старих , ратних и предратних. Млади би надвладали , највероватније. Али, то би већ била другачија позиција и могуће да би и у тој консталацији ствари успели да одбију постављање нуклеарних глава по територији КЈ. Поготово, ако би имали нашу нуклеарну бомбу, у шта сам готово убеђен.
Примарни циљ остао би Косово и Метохија и Македонија. Ту је вишевековни кључ српске државности и сва политика, било нова или стара, имала би то као свој темељ. Наравно, ни Совјети не би седели скрштених руку и покушали би да утичу на ситуацију, пре свега преко Бугара. Међутим, они би радили то јако опрезно, због тога што би код Срба био јако изражен антикомунизам због догађаја из ДСР. У самој земљи комунистичка партија би била забрањена, тако да преко њих не би ми могли да делују.
Дакле, потпуно другачија ситуација него код Кастра. Овде после рата не би било конференције и национализације. Предратне компаније би наставиле свој развој, а и дошле би неке стране компаније. Наравно, на потпуно другачији начин него данас. Ако можемо поредити са неким , и то врло условно, је Турска. Дакле, као код Турака, војска би била јак политички фактор, само што је код њих то елеменат присуства утицаја САД, што код нас не би био случај. Барем не у толикој мери. Такође, страначки живот код Срба има дужу и темељну традицију, па би и демократија била стабилнија у односу на Турску.
Укратко, Кастро је звао Хрушчова у помоћ. Зато су и дошли. Ми би већ крајем 40- их, дакле пре формирања НАТО-а, имали стабилну политичку и војну ситуацију. Не би имали потребе никог да зовемо, а због атомске бомбе и ти притисци од САД би били опрезнији и бочни, преко Хрвата. Али то би било решено специјалним статусом у НАТО.
Али, понављам, због свега овога, Дража није ни победио у ДСР. Ником то, осим Срба, није било у интересу. А Срби нису имали моћи да одлучују.