20-11-2016, 01:14 AM
Да би ови млађи знали:
Радош Бајић је у серији Равна Гора, написао путешествије Брзог одреда кроз непуних месец дана од Брчког до Равне Горе, на основу мемоара мајора Станковића који је отеран из исте јединице због пљачке и недисциплине.
Синиша Павић је последње слободне дане Драже Михаиловића реконструисао на основу сећања капетана Николе Миловановића Грбе, телеграфисте Врховне команде који је на крају рата пребегао комунистима.
И у једном и у другом случају, извори нису релевантни, јер нису прворазредни, а цинизам је у томе што су ти извори ауторима наметнути као једини, од званичне историографије која је оптерећена идеолошким предрасудама.
И док код Бајића, како слаби та идеолошка стега, има и понека истина, у делу Последњи чин срећемо се са делом које нема никакве везе са историјском истином. Као сваки полуинтелектуалац, по непревазиђеној дефиницији Слободана Јовановића, аутор сценарија Последњи чин, режимлија Синиша Павић, брани своје правничке ставове на основу једне, у основи лоше и неистините књиге.
Врхунац је позивање на процес или ревизију процеса шефу обавештајне службе Врховне команде Војске Краљевине Србије, Драгутину Димитријевићу Апису, као на пример како се врши рехабилитација. Управо поводом тог процеса, Слободан Јовановић је написао један есеј ( за време Првог светског рата, Слободан Јовановић је био писар у обавештајној служби, дакле десна рука ДД Аписа). У том есеју Слободан је показао све правне нелогичности и мањкавости тог процеса, а закључио је питањем :" Какав легитимитет за вођење оваквог процеса имају они који су спровели суђење ђенералу Михаиловићу, непоштујући ниједно процесно право оптуженог." Извињавам се ако цитат није најтачнији, али ако је нужно наћи ћу га и приказати.
Дакле, шта имамо на делу? Имамо два потпуно супростављена мишљења. Са једне стране налази се највеће име у правној историји Србије, а са друге општински судија, коме је неко отворио врата да постане државни драмски писац.
Коме поверовати, that is the question!?
Радош Бајић је у серији Равна Гора, написао путешествије Брзог одреда кроз непуних месец дана од Брчког до Равне Горе, на основу мемоара мајора Станковића који је отеран из исте јединице због пљачке и недисциплине.
Синиша Павић је последње слободне дане Драже Михаиловића реконструисао на основу сећања капетана Николе Миловановића Грбе, телеграфисте Врховне команде који је на крају рата пребегао комунистима.
И у једном и у другом случају, извори нису релевантни, јер нису прворазредни, а цинизам је у томе што су ти извори ауторима наметнути као једини, од званичне историографије која је оптерећена идеолошким предрасудама.
И док код Бајића, како слаби та идеолошка стега, има и понека истина, у делу Последњи чин срећемо се са делом које нема никакве везе са историјском истином. Као сваки полуинтелектуалац, по непревазиђеној дефиницији Слободана Јовановића, аутор сценарија Последњи чин, режимлија Синиша Павић, брани своје правничке ставове на основу једне, у основи лоше и неистините књиге.
Врхунац је позивање на процес или ревизију процеса шефу обавештајне службе Врховне команде Војске Краљевине Србије, Драгутину Димитријевићу Апису, као на пример како се врши рехабилитација. Управо поводом тог процеса, Слободан Јовановић је написао један есеј ( за време Првог светског рата, Слободан Јовановић је био писар у обавештајној служби, дакле десна рука ДД Аписа). У том есеју Слободан је показао све правне нелогичности и мањкавости тог процеса, а закључио је питањем :" Какав легитимитет за вођење оваквог процеса имају они који су спровели суђење ђенералу Михаиловићу, непоштујући ниједно процесно право оптуженог." Извињавам се ако цитат није најтачнији, али ако је нужно наћи ћу га и приказати.
Дакле, шта имамо на делу? Имамо два потпуно супростављена мишљења. Са једне стране налази се највеће име у правној историји Србије, а са друге општински судија, коме је неко отворио врата да постане државни драмски писац.
Коме поверовати, that is the question!?