[Брада]

са Вуковарцима са потерница, у Сремској Каменици на помену палим Србима, организованом 23. годину заредом. Из Вуковара и околине њих 30.000 током 1997. избегло у Нови Сад

Само смо бранили своје улице


О ВУКОВАРУ, хоћу и морам да причам, али не могу да кажем име. На потерници сам. Ако ме се икад докопају, све што сам икад казао, употребиће против мене. У ове три реченице сместила се судбина четрдесетак људи, Вуковараца, Срба, који су у петак у цркви Рођења пресвете Богородице у Сремској Каменици обележили 18. новембар, дан када су ослободили свој град, град на Дунаву и Вуки.

Они припадају "корпусу" првих 30.000 Срба који су морали да напусте Источну Славонију у процесу "мирне реинтеграције" овог дела РСК у Хрватску. У цркви, а потом у мотелу "Шолак", у Сремској Каменици окупљају се већ 23 године и одају помен палим друговима. За себе кажу да немају имена за "јавну употребу", иако се већином ради о људима који су били и директори поште, порески инспектори, лекари, новинари и, наравно командири својих улица у рату 1991. у Вуковару.Готово сви се налазе на хрватским потерницама за "ратне злочине".

- Ко нам је крив... Милошевић, сигурно није. Године 1941. Милошевића није било, али било је усташа. Биланс за Србе тих година је мање-више познат - прича нам др Милорад Вишић, бивши функционер СДСС, један од челних људи Вуковара после ослобођења 1991.

Вишић подвлачи да није волео Милошевића. Уосталом, како каже, он је пристао на Жака Клајна који је "мирно реинтегрисао Источну Славонију". Тада су све странке у Србији, сви српски политичари и у РС 1995. били за то да се са Хрватима проба "мирним путем".
НА ГРОБЉЕ НЕ ИДЕМ
- Бранио сам своју улицу, Трпињску цесту - прича нам Саво Јокић, један од командира крвавог положаја из 1991. - Насупрот мене биле су моје комшије Хрвати, досељеници из Херцеговине. Шта сам друго могао? Да им дам свој дом и авлију, гробље где се сахрањујемо више од 400 година. Сад сам на потерници, на гробље не идем, а ново још нисам "формирао"!

- Прво је у јесен 1995. дошао Питер Галбрaјат, амерички амбасадор и рекао нам да очекује да ће 30.000 Срба морати да напусти Источну Славонију - сећа се Вишић и додаје, да када је следеће године дошао Жак Клајн, није било скривања суштине "мирне реинтеграције".

Према речима нашег саговорника, у Хрватској је "активно" више од 1.200 потерница за Србима из источног дела бивше РСК. А више од 1.200 њих, што цивила што војника, погинуло је те 1991. Неки су преминули касније од последица рањавања. Причало се прексиноћ о рату, сећало се страдалих. О официрима ЈНА причало се са поштовањем, говорило се о Веселину Шљиванчанину и Енесу Тасу...


ШОЛАК ОСТАО

Маринко Шолак није Сремац нити Славонац. Од Гламоча је, а капитал је зарадио у Немачкој. У Сремској Каменици дигао је мотел, а када је запуцало 1991. јавио се у добровољце.

Избегли Срби из Вуковара немају своју НВО у Србији, чак ни завичајно удружење. Од 1997. како је ко од људи из Источне Славоније морао да "бежи", јављао се код Шолака. Његов мотел и данас ради само за Вуковарце. Када немају где.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81...1%86%D0%B5