08-12-2013, 08:40 PM
Нема баш много везе са темом... али како је Бора описао Калабића и Гарду:
Никола Калабић, у новом тамном сукненом оделу, које је било нека мешавина народне ношње и униформе, опасан прописно, са целокупном ратном опремом официра на себи, прилазио нам је оштрим војничким кораком. Он се заустави пред Сајцом, па пошто га оштро поздрави громогласним гласом, рапортира му:
– Господине пуковниче, стање у Горској краљевој гарди ратно је. Ја сам капетан друге класе Никола Калабић.
Док се он руковао са Сајцом, ја сам га детаљније посматрао. Снажних плећа, густе црне браде и косе држао се необично достојанствено. Иако обучен у грубо сеоско одело, издвајао се од осталих. Кестењасте очи пријатно су се осмехивале. Није се ни по чему могло закључити да те очи могу бити хладне и неумољиве и да је та добричина и весељак страшни Никола Калабић. Загрлисмо се срдачно, а потом нас он поведе ка брежуљку на чијем се врху налазила трешњевичка црква.
Црквена порта била је препуна народа. Десна страна била је заузета од Јуришне бригаде гарде, а на левој је био народ из околних места. Већ на први поглед осетила се гвоздена дисциплина. Било је дивно видети ову шарену масу у којој су се истицале девојке у живописној шумадијској ношњи, са цвећем у рукама, и четници, који су војнички поздрављали америчке официре. У трен ока били смо засути цвећем. Са по најмање два венца око врата, кренули смо стазом посутом цвећем да обиђемо бригаду Горске гарде. Било ми је жао да газим тако дивне хризантеме, које су брале нежне руке девојака да би окитиле савезничке официре. Али, нисам могао да избегнем.
Гарда је била далеко боље наоружана него јединице које смо до сада видели. Дисциплина гвоздена.
Сваки командант батаљона, када смо се приближавали његовој јединици, вршио је војнички поздрав и потом се представљао Сајцу. Пуковник Сајц није могао да прикрије своје задовољство. Мени паде у очи велики број аутоматских оруђа и бацача бомби. Све у врло добром стању. Запитах Калабића и он ми одговори да је баш пре месец дана успешно опљачкао један немачки воз, из кога је запленио 96 лаких митраљеза, два бацача и огромну количину муниције. Све је то прошло без икаквих жртава. Заробљени Немци – пратиоци, били су пуштени када је цела операција завршена, да би се избегле репресалије над народом.
– Кад неће Савезници, ја се сам снабдевам, – весело је говорио Калабић, лупајући ме по рамену.
Никола Калабић, у новом тамном сукненом оделу, које је било нека мешавина народне ношње и униформе, опасан прописно, са целокупном ратном опремом официра на себи, прилазио нам је оштрим војничким кораком. Он се заустави пред Сајцом, па пошто га оштро поздрави громогласним гласом, рапортира му:
– Господине пуковниче, стање у Горској краљевој гарди ратно је. Ја сам капетан друге класе Никола Калабић.
Док се он руковао са Сајцом, ја сам га детаљније посматрао. Снажних плећа, густе црне браде и косе држао се необично достојанствено. Иако обучен у грубо сеоско одело, издвајао се од осталих. Кестењасте очи пријатно су се осмехивале. Није се ни по чему могло закључити да те очи могу бити хладне и неумољиве и да је та добричина и весељак страшни Никола Калабић. Загрлисмо се срдачно, а потом нас он поведе ка брежуљку на чијем се врху налазила трешњевичка црква.
Црквена порта била је препуна народа. Десна страна била је заузета од Јуришне бригаде гарде, а на левој је био народ из околних места. Већ на први поглед осетила се гвоздена дисциплина. Било је дивно видети ову шарену масу у којој су се истицале девојке у живописној шумадијској ношњи, са цвећем у рукама, и четници, који су војнички поздрављали америчке официре. У трен ока били смо засути цвећем. Са по најмање два венца око врата, кренули смо стазом посутом цвећем да обиђемо бригаду Горске гарде. Било ми је жао да газим тако дивне хризантеме, које су брале нежне руке девојака да би окитиле савезничке официре. Али, нисам могао да избегнем.
Гарда је била далеко боље наоружана него јединице које смо до сада видели. Дисциплина гвоздена.
Сваки командант батаљона, када смо се приближавали његовој јединици, вршио је војнички поздрав и потом се представљао Сајцу. Пуковник Сајц није могао да прикрије своје задовољство. Мени паде у очи велики број аутоматских оруђа и бацача бомби. Све у врло добром стању. Запитах Калабића и он ми одговори да је баш пре месец дана успешно опљачкао један немачки воз, из кога је запленио 96 лаких митраљеза, два бацача и огромну количину муниције. Све је то прошло без икаквих жртава. Заробљени Немци – пратиоци, били су пуштени када је цела операција завршена, да би се избегле репресалије над народом.
– Кад неће Савезници, ја се сам снабдевам, – весело је говорио Калабић, лупајући ме по рамену.