[sremski vuk]

valjda jugoslovenske dinastije karadjordjevic

Ne vredi sremski vuče objašnjavati..


Ovde imaš papagaje koje Aleksandar da non stop istu priču ponavljaju.

To ti je isto ko ne vladine organizacije tipa žene u crnom i tako te koje non stop ponavljaju ko papagaji Srebrenica, zločin, zločin, srebrenica tako i ovi kralj, pa kralj...

Ja sam ovde dokazao da je ovaj Aleksandar N E L E G I T I M A N

Evo kako:

Ovde sam dokazao da je kralj abdicirao.

Da nikakve priznate yugoslovenske sobe nije bilo na rođenju. Više zvaničnih britanskih dokumenata to dokazuju.

Da je kralj kršten u katoličkoj katedrali i da su kumovi bili katolici.

Niti jedan pravoslavni pop ne krsti u katoličkoj katedrali po pravoslavnim običajima.

Dokazano je da je imao tajno britansko državljanstvo kako bi otvarao firme po britaniji i americi.

Dokazano je i to da je član prozapadnih tajnih društava pre svega masona, i malteških vitezova. (više puta odlikovan).

Blizak je bilderberška grupa i trijaterali.

To se može zaključiti po "humanitarnom radu".

Dokazano je i to da su jako bliksi Dinkićevi ljudi našli uhlebljenje u krunskom savetu.

Dokazano je i to da Karadjordjevići neće da kažu čime se bave, ko ih finansira, koje kompanije imaju, gde plaćaju poreze itd...

Dokazano je i to da mu đeca nemaju srpsko državljanstvu...

i svašta još vezano da on ne moze na tron.

Srbija nema kralja, nažalost...

Постоје две Србије.

Једну су основали Немања и Свети Сава, а другу Јосип Броз Тито. Једна је стара осам векова, друга 60 година. Република Србија нема никакве везе ни са Хиландаром, ни са Светим Савом, ни Косовом, ни Видовданом, ни са царем Лазаром. Она се против свега тога борила на челу с оним који ју је зато и основао.

Тито је и данас једини неимар Републике Србије. С таквим свецем у својим темељима није могла бити друкчија.

Све смо покушали, сви траже другу и бољу Србију, али никако да је нађу и кажу која је. Покушавано је са сваким и свачим, само није са оним што је најприродније и најлегитимније. Помињан је свако само није Црни Ђорђе, отац модерне Србије, и његов легитимни наследник, престолонаследник Александар.

Да ли имамо нешто друго као решење, нешто дубље и истинитије од онога што сам предложио? Пробали смо све лажне лекове и остали болесни. Да не умремо, а да не пробамо онај прави!

Завршавам с тим уверењем и покличем који се последњи пут чуо у словеначким шумама, покличем који је био последња реч толиким нараштајима у толиким бојевима, покличем који су сваки говор наши преци завршавали вековима:

Живео Краљ! Живела слобода! Живела Краљевина Србија!

Za vrlo razvijene zemlje Evrope važe Švedska, Norveška, Danska, Velika Britanija, Holandija, Belgija, Luksemburg, Monako, Lihtenštajn i Španija. Sve one imaju isto državno uređenje. One su parlamentarne monarhije.
U ustavima navedenih zemalja stoji zapisano, da ako narod ne želi vise da ima na čelu države monarha, jednostavnim referendumom može da ga ukine i da monarhiju zameni republikom.Većini stanovnika tih drzava ne pada na pamet da tako nešto urade iz jednostavnog razloga - imaju dokaza da je parlamentarna monarhija najbolji (do sada pokazani) demokratski sistem. Ti narodi to znaju, ne samo zbog blagodeti takve demokratije koje uživaju, vec zato što mogu da uporede svoj politički i socijalni mir sa političkim događanjima u zemljama koje nisu monarhije.
Parlamentarna monarhija u suštini je jednostavna forma državnog uredenja. Jednostavnija je u svom ustrojstvu i funkcionisanju od republikanskog demokratskog uređenja.
Komunistički, odnosno, totalitarni sistemi vlasti, koji sebe zovu demokratskim, nemaju ničeg zajedničkog sa stvarnom demokratijom, posebno sa parlamentarnom monarhijom. To su dve potpune suprotnosti zbog prava koja imaju njihovi stanovnici.
Sam naziv - parlamentarna - označava da parlament u takvim državama ima svu vlast. To znači da samo većina može da donese neki zakon. Nema neprikosnovenih pojedinaca, predsedničkih veličina, ličnosti sa autoritetom vlasti i sličnog. Monarh, odnosno kralj, samo je nacionalna, protokolarna institucija koji ne sprovodi nikakvu izvršnu vlast. Osim, što je velika retkost, kada ima arbitražnu ulogu izmedu zavadenih političkih stranaka. Jedino je tada njegova reč poslednja.
Dolazak kralja na presto putem nasleđa, garantuje da nece biti političkih grešaka u izboru vođe države, kao i da će i politička borba stranaka za ulazak u parlament biti u granicama dozvoljenog. Takođe, pravo nasleđa čelnog čoveka države garantuje da u takvoj državi, pogotovo u savremenom svetu, ne može doći do većih političkih nemira, do građanskih političkih sukoba, ili do građanskog rata.
U parlamentarnim monarhijama ima najmanje političkih afera, a birokratija, korupcija i mito skoro su nepoznati.
Parlamentarnu monarhiju čini vise institucija, od kojih je jedna i sam monarh. Izvršnu vlast čine parlament i njegov izvršilac, predsednik vlade. Predsednik vlade postavlja svoje ministre posle konsultacije sa kraljem. Za mesto u parlamentu na slobodnim izborima učestvuju kandidati političkih stranaka koje imaju stvarno uporište u narodu i koje po zakonu moraju da imaju odgovarajući broj članova i najvažnije, da su njihovi politički programi garantovano u interesu naroda, a ne u interesu same političke stranke.
Vlada je odgovorna pred kraljem i parlamentom za vođenje spoljne i unutrašnje politike. Monarsi u parlamentarnim monarhijama praktično se ne mešaju u poslove vlade, iako imaju ustavno pravo, u slučaju političke krize, da raspuste i parlament i vladu. Tako se nešto u novije vreme parlamentarnim monarhijama u Evropi još nije dogodilo.
Kralj je po prirodi svog položaja, jer njega niko ne bira niti postavlja, politički neutralan. On ne podržava ni jednu političku stranku da bi ova došla na vlast. Njegov jedini interes je blagodet države koju on predstavlja. To proističe iz toga, jer se on kao poglavar jednog naroda oseća isto kao jedan domaćin u svojoj kući.
Parlamentarna monarhija se zbog svog ustrojstva pokazala za poreske obveznike i kao najjeftinija državna organizacija. Monarh od države dobija ograničeni budžet za svoje državnicko funkcionisanje i za svoje lične potrebe, a čije povećanje može uslediti u svim situacijama, samo uz dozvolu parlamenta. Na primer, srpskom kralju Petru I parlament nije odobrio iz državne kase pomoć koju je kralj tražio da bi završio svoju zadužbinu, crkvu na Oplencu.Crkvu je kralj Petar I morao da sagradi iz privatnih donacija i sopstvene ušteđevine, iako je crkva bila i namenjena narodu.
Takođe, švedski kralj Gustav, iako ima i dobro uhodani porodični biznis, po svom bogatstvu ne spada ni među prvih sto najbogatijih u Švedskoj. I naravno, na svoju zaradu plaća porez kao i svaki drugi građanin Švedske. Slično je i sa većinom drugih monarha Evrope.
Sa svim pratećim troškovima svog položaja, kralj ne košta svoju državu mnogo - iako je on za uzvrat garant najboljeg oblika demokratije, kao i najboljeg oblika državnog ustrojstva. Danas ima dosta republika gde pojedini predsednici svoj narod koštaju dosta više nego da ta država izdržava i više kraljeva. Na primer, Miloševićev sistem vlasti, ili Markosovo vladanje Filipinima, koštali su svoje narode oko dve milijarde dolara godišnje, što poređeno sa troškovima vladanja švedskog kralja, koji švedski narod košta godišnje 17 miliona dolara, proizilazi da su srpski i filipinski narodi mogli da izdržavaju 111 kralja!
I sam državni aparat parlamentarne monarhije poreske obveznike staje jevtinije nego uobičajeni republikanski sistemi. Monarhija zahteva umereni broj poslanika, odmeren broj ministara i manje državnih sluzbi. Nema ni delova države koje imaju svoje autonomije sa svojom skupom vlašću. Parlamentarne monarhije nemaju takozvane "unutrašnje neprijatelje", tako da i unutrašnja bezbednost manje košta. U parlamentarnim monarhijama lokalnu vlast biraju njeni građani i imaju svu slobodu odlučivanja da odrede svoju lokalnu politiku, utičuci tako na svoju dobrobit. Spoljna politika takvih država je miroljubiva i civilizovana, tako da i izdaci za stajaću vojsku nisu visoki.
Parlamentarnu monarhiju odlikuje demokratsko uređenje sa svim pravim vrednostima. U njoj su, na primer, pred zakonom svi jednaki, računajuci i samog kralja. I za to postoje mnogi jasni dokazi, ima ih i u našoj istoriji. U arhivu požarevackog Okruznog suda čuva se presuda u kojoj je kralj Aleksandar I izgubio spor sa jednim seljakom iz sela Neresnice kod Kučeva. Naime, domaćin iz Neresnice tužio je kralja cije je preduzeće imalo koncesiju na eksploataciju zlata iz reke Pek, da mu je uzurpirana njiva pored reke zbog poslova kraljevog preduzeca. Kralj je morao, po sudskoj presudi, da plati i štetu i buduću nadoknadu za korišćenje njive. Postoji i priča da je kralj Aleksandar I izgubio i sudski spor sa vlasnikom jednog vinograda na Oplencu.
Srbija je jedina država sa republikanskim uređenjem u Evropi (verovatno i u celom svetu) koja ima zakonitog naslednika prestola iz međunarodno priznate kraljevske dinastije. Za razliku od drugih kraljevskih naslednika prestola u egzilu, na primer Bugarske i Rumunije, srpska dinastija Karađorđevic nije istorijski kompromitovana. Ona je od svih demokratskih država sveta priznata, a zbog svojih istorijskih zasluga i vrlo je uvažena. Osim ovoga, srpski dinastički naslednik princ Aleksandar II u većini kraljevskih porodica Evrope ima i rođake.
Dobri poznavaoci politickih prilika u Hrvatskoj i u drugim zemljama u tranziciji, tvrde da bi ti narodi bili presrećni da mogu da imaju priznatu kraljevsku dinastiju i legitimnog kralja, zbog navedenih vrednosti državnog uređenja sa parlamentarnom monarhijom i zbog njihovog bržeg izlaženja iz same tranzicije.
Ako bi Srbija postala parlamentarna monarhija, pored svih prednosti koje svojim građanima takav demokratski sistem daje, Srbija bi dobila brže i medunarodno priznanje i značenje onakvo kakvo joj je ranijih vekova i pripadalo.
Običan građanin ne razmislja o oblicima demokratskih uređenja, sve dok mu je u njegovoj državi dobro. Ali, ako se građanin zaista upozna sa tim kakva je koja demokratija (jer i među njima postoje razlike), iako već dobije mogućnost da bira između dva dobra, onda je logično da će izabrati ono što je bolje i što mu najvise odgovara.

sve same fraze i neutemeljene ocene