08-12-2013, 08:43 PM
А како Рачића:
Мајор Рачић, командант Церско-мајевичке групе корпуса, стиже после пола часа. Ускоро и његова колона поче да се прикупља око Будимлије. Раније га нисам видео и на мене је направио јак утисак. У грубом сеоском оделу, са великом косом и брадом, он се ничим, сем држањем, није разликовао од својих људи.
(...)
Кретање је лако јер идемо друмом. Фарови камиона, који преносе делове корпуса мајора Рачића из Рогатице, сваки час нам засењују очи. Рачић се показао као вешт командант за брзо пребацивање трупа. Замишљао сам какво ће изненађење направити нашим нападачима, који су очекивали све – сем напада.
Сусрећемо се са колоном која се креће ка месту које смо напустили. У мраку иду лагано, лаким кораком, у савршеном маршевском реду. Немају оружје. То су резервни борци корпуса мајора Рачића, њих око 2.000, који ће се у току ноћи наоружати оружјем гарнизона из Прибоја.
(...)
Рачићев коњ грабио је веома брзо. Било је то дивно грло, грађено за планински терен и дуге маршеве. Рачић га је заробио од једног немачког официра. Сајцова млада кобилица тешко је следовала овај темпо, те је он свакога часа морао да нас стиже каскајући. Сумрак се брзо спуштао, а ми смо грабили ка с. Г. Оровици, где је требало да буде први застанак. Са Змајевца, који смо напустили око 4 сата, требало нам је добрих пет сати брзог јахања да би стигли тамо. Рачић је нарочито инсистирао да стигнемо исте вечери, пошто му је сутра била слава. Хтео је да јој ми присуствујемо по сваку цену. Ја сам такође желео да Американцима покажем тај лепи српски обичај.
– Како се ви проведосте оне ноћи, када сте требали да повратите с. Д. Раванци? – упитах га заинтересовано.
Слушао сам већ о тој борби у којој је неустрашиви Рачић потпуно уништио нашег нападача.
– Била је то једна од кратких али лепих борби, – поче он. – Кад ви сви напустисте Будимлију, ја тек заврших прикупљање. Имао сам око 250 бораца са дваестак аутоматских оруђа, па са њима почех журно да се пењем уз Варду. Није нам било тако лако, пошто смо целог дана били у покрету. Зато успесмо да се на врх попнемо тек у зору. Поделих људе на две колоне, па почех да се спуштам ка месту где је био главни штаб. Тек што избисмо на косу, кад приметих њихову колону како се креће ка Будимлији. Ни сањали нису да сам ја овде. Тиха команда и ми полегасмо нечујно као сенке. Приближавали су нам се безбрижно. Већ су били на око педесет метара. Чуо сам њихов разговор. За собом су вукли колону товарних коња, тешко натоварених.
– Стој, – дрекнух изненада, – а одмах затим командовах: „Пали!“
Отпоче гужва. Падали су као снопље. У забуни која код њих наста, распршташе се на све стране. Једна већа група појури ка шуми. Тамо их сачека моја друга колона. Све је то трајало непун сат. Заробио сам их око четрдесет. Остало је изгинуло или рањено. Запленио сам им целу архиву. Прегледао спискове. Ниједан Србин: све живи муслиман и усташа, а носили су назив „Херцеговачка дивизија“. Ето шта је пошло на Србију! Оно исто што нас је онако мучки клало 1941. године.
– Саслушавао сам заробљенике, – настави Рачић. – Међу њима био је и комесар бригаде. Казао ми је да су имали наређења да се споје са јединицом која је тада била у Рудом. Сазнао сам од њега да се све партизанске снаге пребацују ка Санџаку и да ће и сам њихов главни штаб прећи овамо. Нисам, ипак, успео да спасем животе двојици наших заробљеника, које су они синоћ ухватили. Обојица су била грозно мучена. Јован Петровић, из штаба Златиборског корпуса, био је још жив када смо до њега дошли. Избоден на деветнаест места, издахнуо је убрзо молећи нас да га осветимо. Када смо похватали стоку која се од борбе била распрштала, видели смо да је била натоварена напљачканим стварима. Наредио сам сељацима, који су почели да се бојажљиво искупљају, да сваки узме своје. Велики део сељака још у току ноћи био је одведен незнано куд, „зато што су сарађивали са нама“. Мучно ми је било да слушам плач жена и писку деце. Погледао сам још једном она два унакажена несрећника. Нисам се много мислио. Заробљеници су били осуђени на смрт. Пресуда је извршена војнички, а не ножевима, што су они практиковали, – заврши Рачић.
Мајор Рачић, командант Церско-мајевичке групе корпуса, стиже после пола часа. Ускоро и његова колона поче да се прикупља око Будимлије. Раније га нисам видео и на мене је направио јак утисак. У грубом сеоском оделу, са великом косом и брадом, он се ничим, сем држањем, није разликовао од својих људи.
(...)
Кретање је лако јер идемо друмом. Фарови камиона, који преносе делове корпуса мајора Рачића из Рогатице, сваки час нам засењују очи. Рачић се показао као вешт командант за брзо пребацивање трупа. Замишљао сам какво ће изненађење направити нашим нападачима, који су очекивали све – сем напада.
Сусрећемо се са колоном која се креће ка месту које смо напустили. У мраку иду лагано, лаким кораком, у савршеном маршевском реду. Немају оружје. То су резервни борци корпуса мајора Рачића, њих око 2.000, који ће се у току ноћи наоружати оружјем гарнизона из Прибоја.
(...)
Рачићев коњ грабио је веома брзо. Било је то дивно грло, грађено за планински терен и дуге маршеве. Рачић га је заробио од једног немачког официра. Сајцова млада кобилица тешко је следовала овај темпо, те је он свакога часа морао да нас стиже каскајући. Сумрак се брзо спуштао, а ми смо грабили ка с. Г. Оровици, где је требало да буде први застанак. Са Змајевца, који смо напустили око 4 сата, требало нам је добрих пет сати брзог јахања да би стигли тамо. Рачић је нарочито инсистирао да стигнемо исте вечери, пошто му је сутра била слава. Хтео је да јој ми присуствујемо по сваку цену. Ја сам такође желео да Американцима покажем тај лепи српски обичај.
– Како се ви проведосте оне ноћи, када сте требали да повратите с. Д. Раванци? – упитах га заинтересовано.
Слушао сам већ о тој борби у којој је неустрашиви Рачић потпуно уништио нашег нападача.
– Била је то једна од кратких али лепих борби, – поче он. – Кад ви сви напустисте Будимлију, ја тек заврших прикупљање. Имао сам око 250 бораца са дваестак аутоматских оруђа, па са њима почех журно да се пењем уз Варду. Није нам било тако лако, пошто смо целог дана били у покрету. Зато успесмо да се на врх попнемо тек у зору. Поделих људе на две колоне, па почех да се спуштам ка месту где је био главни штаб. Тек што избисмо на косу, кад приметих њихову колону како се креће ка Будимлији. Ни сањали нису да сам ја овде. Тиха команда и ми полегасмо нечујно као сенке. Приближавали су нам се безбрижно. Већ су били на око педесет метара. Чуо сам њихов разговор. За собом су вукли колону товарних коња, тешко натоварених.
– Стој, – дрекнух изненада, – а одмах затим командовах: „Пали!“
Отпоче гужва. Падали су као снопље. У забуни која код њих наста, распршташе се на све стране. Једна већа група појури ка шуми. Тамо их сачека моја друга колона. Све је то трајало непун сат. Заробио сам их око четрдесет. Остало је изгинуло или рањено. Запленио сам им целу архиву. Прегледао спискове. Ниједан Србин: све живи муслиман и усташа, а носили су назив „Херцеговачка дивизија“. Ето шта је пошло на Србију! Оно исто што нас је онако мучки клало 1941. године.
– Саслушавао сам заробљенике, – настави Рачић. – Међу њима био је и комесар бригаде. Казао ми је да су имали наређења да се споје са јединицом која је тада била у Рудом. Сазнао сам од њега да се све партизанске снаге пребацују ка Санџаку и да ће и сам њихов главни штаб прећи овамо. Нисам, ипак, успео да спасем животе двојици наших заробљеника, које су они синоћ ухватили. Обојица су била грозно мучена. Јован Петровић, из штаба Златиборског корпуса, био је још жив када смо до њега дошли. Избоден на деветнаест места, издахнуо је убрзо молећи нас да га осветимо. Када смо похватали стоку која се од борбе била распрштала, видели смо да је била натоварена напљачканим стварима. Наредио сам сељацима, који су почели да се бојажљиво искупљају, да сваки узме своје. Велики део сељака још у току ноћи био је одведен незнано куд, „зато што су сарађивали са нама“. Мучно ми је било да слушам плач жена и писку деце. Погледао сам још једном она два унакажена несрећника. Нисам се много мислио. Заробљеници су били осуђени на смрт. Пресуда је извршена војнички, а не ножевима, што су они практиковали, – заврши Рачић.