[ПРОСВЕТАР]

Prema tome....veliki Srbin je onaj koji je ođe preživeo svu muku srpskog naroda i ovog društva i koji deli sudbinu svog naroda.

Поверење између матице и дијаспоре у Северној Америци је клинички мртво, и скоро да је умрло. Можда ће то некоме звучати као прејака констатација, али након вишедеценијске болести, то је, у ствари, очекиван исход.

Потребно је чудо да се поверење поврати, нарочито ако имамо у виду да ниједан корак није начињен у том правцу. Тек неки појединац и даље покушава да сачува ту важну нит, спону, али та битка је унапред изгубљена.

Разлога за разочарање и неповерење има толико да је увреда за интелигенцију расправљати о њима јер нико није у стању да се избори са србском бирократијом, ако се тако може назвати.

Пут до србског пасоша је ствар издржљивости, а мери се годинама.

Свако би се зацрвенео пред невољношћу и немарношћу државе, да док министар Милан Париводић 2006. године у име Владе Србије на Нијагариним водопадима држи говор приликом откривања споменика Николи Тесли, док његов унук годинама чека србски пасош.

А желео га је само у знак сећања и пијетета према Отаџбини свог генијалног претка.

Трећина грађана Србије, који су одласком изразили неслагање са статусом кво и назадовањем, живи у иностранству.

И они су данас апсолутно непожељни у својој земљи !!!

Јован Трбојевић био је један од два директна потомка Николе Тесле. Недавно је преминуо у Монте Карлу.

У Чикагу је био успешан послован човек. Био сам шокиран и разочаран када да му је три и по године од када је поднео захтев за држављанство из Београда стигао одговор да мора да достави и оригинални извод из књиге рођених за своју мајку.

Јован је у том тренутку имао 82 године.

На питање шта је препрека да се пасоши и држављанства дају по краћој процедури (баш као свуда у свету), Никитовић ником живом Србину све његово животно и професионално искуство не даје јасан одговор.

То је као када бацимо камен у бунар. Пошаљемо документа и захтеве у Београд и чекамо.

А, оним Србима у Америци који су се изборили за пасош матице често је ускраћено основно демократско право да гласају.

Нами није јербо ми у гласање и демонократију не верујемо, али многим Србима је то важно!

Међутим!

Током последњих 11 година пет пута су организовани избори у Републици Србији. Сваки пут су Срби који су желели да гласају доживели тешко разочарање и лично понижење!

Рецимо како изгледа да човеку који је узео слободан дан, путовао да гласа од Торонте и шире до Отаве, да би му неки ћата у амбахади рекао да није у бирачком списку.

На папиру сваки држављанин Новосрбијице, где год да живи на планети, има ваљда право да гласа.

Међутим!

Та Држава ти каже – можеш да гласаш, али иди из Торонте и шире у Чикаго, плати авионску карту за четири члана породице 2.000 долара, плати хотел још 1.000 долара, узми два слободна дана, путуј десет сати.

И када стигнеш на бирачко место, нема те на списку – не можеш да гласаш.

Ође се прича, а немамо разлога да не верујемо јер знамо нас-*ебо ти нас, једном чак ни двоје запослених у конзулату Новосрбијице није било уписано у бирачки списак.

И док је и прича о гласању дијаспоре изгубила сваки кредибилитет, србска дијаспора у САД и Канади, услед многобројних проблема у „комуникацији“ са матицом полако је окретала главу на другу страну.

Највеће право које појединац може да има у односу на једну земљу је право држављанства. А најважније право које проистиче из држављанства је право гласа. Оно не може бити ничим ограничено осим годинама, у смислу да је неко пунолетан, и пословном способношћу. Не постоји фактор ограничења који се зове пребивалиште.

То што Новосрбијица ради је класична дискриминација сопствених држављана.

Нажалост, ако би хтели да се организују, могли би чак и да имају добар аргумент пред Судом за љуцкиправа у Стразбуру и туже ту своју кукавну земљу

За нас дакле, није било изненађење да 2014-е баш нико не гласа у целој Канади, а знамо колико Срба има тамо.

Није изненађење ни да наши старији, када оду у пемзију, уместо да купују некретнине у Отаџбини и селе се тамо, купују их свуда, осим у Новосрбијици.

Својевремено је ође направљен и елаборат о репатријацији Србске дијаспоре, ђе би се градио ланац установа за старије људе, а тако би се у ствари контакт са Отаџбином пренео и на унуке ну и та шанса је пропуштена и изгубљена.

Стално се говори да дијаспора нешто хоће. Такву замену теза би свако добронамеран требало да заустави. Није потребно да ико брине о дијаспори, јер ти људи имају своје породице, послове, зарађују за леп живот и њима не треба ништа.

Они дају!!!

Томе у прилог говори и процена Светске банке да пет и по милијарди долара годишње стиже из дијаспоре у Новосрбијицу.

Међутим!

Незванично много, мноооого више.

За Новосрбијицу са БДП-ом од око 30 милијарди годишње то је озбиљна финансијска ињекција која одржава стабилан курс динара.

Иначе, породица Никитовића је лично послала и донирала велике количине помоћи. Каже да је поносан на сва та средства која је донирао својој Отаџбини и што за 11 година Конзулат у Чикагу није потрошио ни долар на репрезентацију, већ је сам плаћао све пријеме које је организовао.

Храбри су они коју су државу напустили у потрази за бољим животом, мада Срби који су се по Европи и Америци скућили верују да су још храбрији они који муком стечени капитал инвестирају назад у Отаџбину.

Разлог су бројне непријатности, а све што је преживео рецимо Владе Дивац, ма шта ко о њему мислио, прихваћено је као доказ да су све гласине и спекулације тачне.

Владе Дивац је школски пример србске трагедија и зла.

Невероватно је какав углед има у САД. Ни данас не може да прође Чикагом од обожавалаца.

Све што је доживео у Србији натерало је друге људе да се буквално крију.

У нашој дијаспори има око 6.000-7.000 доктора наука, а само у Чемерици око две и по хиљаде.

Међутим!

Једва неки мали број њих може да буде евентуално привучен да учествује на неким србским окупљањима и скуповима.

Плаше се да ће бити злоупотребљени.

– Покушаји увлачења у блато свакога из дијаспоре, ко нешто ради за Новосрбијицу а не за интересне групе, произвео је револт код овдашњих Срба.

Испада да се у Новосрбијици успех не опрашта.

Међутим!

Ако се упореди како је некад било и ово данас, примећује се да ипак постоји једна разлика.

Разлика је у томе што данас баш никога не интересује да се проблеми односа матице и дијаспоре реше !!!

Да се разумемо, Срби у Америци више немају очекивања од Отаџбине и то им неће нашкодити.

Наставиће да се баве својом породицом, средином у којој живе јер им Новосрбијица деценијама поручује да на њу не рачунају.