[Брада]

Крлежа о Дучићy

Погреб Јована Дучића

То је умро Гавриловић, а онај невјеројатни уводник написао је Дучић. Невјеројатно али истинито! Напокон, свеједно. Онога дана када Јован Дучић доиста буде у Саборној цркви лежао у дипломатској гали, већ потамнио под иконом за цјеливање и дипломатском шпадом, сигурно је да ће »Политика« штампати уводник о великој и необоривој монархији, дубокој расности, о нашој филозофији, о мисији Београда међурасно непробуђенима, херолду велике афирмације нашег расног капацитета, о великом носиоцу одлика наше расе који је био у Лондону Енглез, а у Загребу Загрепчанин - Козмополит

Дошао сам неко вече у кавану и макинално, по своме обичају, узео у руке београдску »Политику«. Видим тамо двоструким словима одштампан велики наслов: Погреб Јована Дучића. Под непосредним утиском те вијести бацим се на уводник и тако сам се летимице спустио у ту жалосну дубину првога ступца да ми је застао дах, и ја сам се изгубио у невјеројатним просторима. Читао сам тамо, у том уводнику да је Јован Дучић - »један од ретких наших људи који ће остати и као дело и као човек. Магија његова од крајњих граница развијене личности исто је тако неодољива за његове савременике колико и његово грандиозно дело као писца. По једном и по другом, Јован Дучић је један од неколицине наших људи из елите који непобитно доказују да није Србија само политички Пијемонт, него да је и Београд одавна постао културним центром нашег народа.

Све што је дубоко расно југословенско налази се само на тлу овог вечитог Пијемонта: наше немањићке кронике из доба када их ни Французи ни Немци нису имали: немањићки манастири са раскошем једног просвећеног хришћанског царства којем је мало требало да наследи сву цивилизацију Византа; сама немањићка држава најјача и најсјајнија на истоку, која је ишла од Једрена до Стона; наше народне песме о Косову и Прилепу, који остају за увек једини извор уметничке инспирације; наша музика, једина национална и једина која уопште код нас постоји; цео наш фолклор; цело богатство нашег ненадмашног језика... Зато није чудо што се овде родила и нова држава, и што је из ње рођена ова велика и необорива монархија, продукт система наше породице, задруге, историје. Зато је природно да београдски универзитет, најбољи од свих других, већ тридесет и више година ради на изграђивању наше чисто националне културе, чисто наше; наше географије, наше геологије, наше лингвистике, наше етнографије, нашег права, наше историје, наше флоре и фауне, наше философије, наше музике, нашег фолклора. Покојни Јован Дучић је својим делом слао у херолде те велике афирмације нашег расног капацитета и неодољиве воље за један изразити расни живот. Он је један од јунака наше расне епопеје и један доказ о мисији Београда међу онима који још нису расно пробуђени. Као дипломат, он је био један међу онима који су на страни били носиоци свих великих одлика наше расе; његове способности за културу, њених високих мера за етичке вредности, њеног поноса у енергији за живот, њене воље за афирмацију, њене лакоће за асимилацију. Он је у Риму био Италијан, у Паризу је био Француз, у Лондону је био Енглез, као што је у нашем Београду био Београђанин или у нашем Загребу био Загрепчанин-Космополита«.

Могуће из разлога што ја никако нисам расно пробуђен, тај невјеројатан шмоковско-лажљиви тон уводничара, то бестидно цементирање лажи ради лажи (л'арт поур л'арт), та неозбиљна фразерска интонација, све ми се то згадило и ја сам од неког унутарњег дубоког гнушања заклопио очи и лако преломивши »Политику« по половини, прескочио уводник и наставио на другом ступцу код описа опијела у Саборној цркви. На ковчегу икона за цјеливање и дипломатска спада. А на горњем крају поклопца, кроз стаклену лукарну, могао се виђети покојник у дипломатској гала униформи, већ потамнио. Патријарх Димитрије са свога пријестола почиње јектенија на које одговара Београдско певачко друштво. Дворски лакеј уноси велики ловоров вијенац са тробојном траком на којој пише: Александар. То је једини вијенац крај ковчега. Остали су пред црквом. Са »Со свјатими у покој« опијело се завршава и Патријарх силази са свога пријестола у средину цркве. Били су тамо још одштампани говори министра спољних послова и некаквих мени страних и непознатих академичара, али те говоре нисам прочитао него само површно прелетио и окренуо се мом каванском столу, да му патетично и важно - као што се то доликује - објавим смрт Јована Дучића.

- Господо! Знате ли што је ново? Умро је Јован Дучић!

Ствар није била оног ефекта који сам ја себи замишљао. Људи су ти додуше, за Јована Дучића чули, а један је био и прочитао прије десет-петнаест година неколико пјесама од тог нашег гордог Белерефона, који је своје срце појео без јаука, али се на ту вијест нитко није ни најмање узрујао. Мирно су даље фркали цигарете и пили каву, а један је нехајно пружио руку, узео ми »Политику«, а онда, погледавши је, погледао ме нападно изненађено.

- А гђе си ти то читао да је Јован Дучић умро? То је умро Гавриловић, а не Дучић!

Збунио сам се неурастенично, као прави нервчик (који у својој подсвијести осјећа да се нешто криво збива, само не може да схвати - што?

- Како Гавриловић, кад сам ја прочитао Дучићево име?

Узео сам тако поновно »Политику« у руке и констатирао да је ипак истина да је то умро Гавриловић, и да и сам ја криво прочитао наслов. (То криво читање знак је новинарске професионалности.) Доиста! То је умро Гавриловић, а онај невјеројатни уводник написао је Дучић. Невјеројатно али истинито! Напокон, свеједно. Онога дана када Јован Дучић доиста буде у Саборној цркви лежао у дипломатској гали, већ потамнио под иконом за цјеливање и дипломатском шпадом, сигурно је да ће »Политика« штампати уводник о великој и необоривој монархији, дубокој расности, о нашој филозофији, о мисији Београда међурасно непробуђенима, херолду велике афирмације нашег расног капацитета, о великом носиоцу одлика наше расе који је био у Лондону Енглез, а у Загребу Загрепчанин - Козмополит. Јер Гавриловићи и Јовани Дучићи умиру, али фраза је вјечна! »Со Свјатими у покој!«