[Милослав Самарџић]

Описао сам тај напад у Дражи 4 и у књизи ''Истина о Титовим партизанима''. Да, један од ретких напада и највећи до тада, али у Бањалуци су већином били Хрвати легионари, од Немаца углавном официри и Војна полиција. И ти Хрвати су се лако предавали, тако да је остало веома мало Немаца у тврђави, и опет нису савладани.
Занимљиво је да су о томе питали Врањешевића на суђењу 1946. На питање ко се тада налазио у Бањалуци, он је одговорио: ''Хрвати''. Минић је прешао прео тога.
Циљ напада је био рекламни - Тито је још пре почетка дао извештај за Радио Слободна Југославија, и друге станице, што се наравно не ради, већ се намере крију. Изгледа да је уједно знао да напад неће успети, упркос огромној надмоћи.
Реклами, јер су на све стране славили партизане а они нигде нису били у офанзиви и нису имали никакав успех... па су морали да ураде нешто.
Баш уочи овога, Словенци су тражили од Тита да се нападне неко место у Хрватској - заједно словеначки и хрватски партизани - али Тито је то одбио. Требало је напасти то место ради лакшег пријема помоћи са Јадрана, а држале су га претежно усташе.
Напад на Бањалуку наравно није имао никакве војничке логике. Хиљаде људи је погинуло због маркетинга.