02-02-2017, 08:58 PM
.
НЕЗАКОНИТО ОТУЂИВАЊЕ ИМОВИНЕ СПЦ
Епископ Артемије је без одобрења ЕУО и сагласности ПУО почетком 2007.г. приступио продаји црквене непокретности – пословног простора ЦО Ђаковица у Ђаковици Албанцу Кољ Команију за износ од 150 хиљада евра. Епископ Артемије је без деловодног броја потписао специјално пуномоћје Дед Команију из Брековца код Ђаковице да га заступа „код свих судова и других надлежних државних органа“ (које државе?).
Према пуномоћју Епископа Артемија, Албанац Дед Комани је био овлашћен да у име СПЦ-Ђаковичке парохије, код Општинског суда у Ђаковици са Албанцем Кољ Команијем потпише и овери уговор о продаји црквеног пословног простора у центру Ђаковице површине 249 квадратних метара за 150 хиљада евра. Уговор није заведен деловодним бројем у деловоднику ЕУО Епархије Рашко-Призренске. Новац од продаје црквене непокретности у Ђаковици у износу од 150 хиљада евра, према писаној изјави благајника Епархије Миливоја Марковића, исплаћен на руке Епископу Артемију о чему постоји признаница.
Епископ Артемије је најпре својим актом упућеним САСиноду негирао тачност чињенице да је Албанцу незаконито продао црквену непокретност, а потом је незаконито отуђивање црквене имовине признао својим актом наводећи неубедљиве разлоге.
Продајом црквене имовине у Ђаковици, Епископ Артемије је послао веома лошу поруку верном народу кога је требало охрабрити да остане и не продаје своју имовину на Косову и Метохији. САСабор је 16. маја 2007.г. најоштрије осудио незакониту продају непокретности СПЦ у Ђаковици и од последица истог се оградио
Дирекција за реституцију Србије је 14. фебруара 2008.г., непосредно пред проглашење лажне шиптарске државе на КиМ, донела решење бр. 46-00-613/10/2007 којим је Манастиру Девичу вратила одузету имовину од стране комунистичког режима укупне површине од преко 3000 хектара. С обзиром да није била могућа реституција исте имовине, Дирекција је одлучила да се Манастиру Девич врати друго земљиште у општинама Србица, Зубин Поток, Звечан, Вучитрн и Ораховац које се налазило у власништву „Србијашуме“. Епископ Артемије и Протосинђел Симеон су се и усмено и писано (бр. 1037 од 23. новембра 2008.г.) онемогућили да се имовина врати Манастиру Девич због тога што се имовина налази у близини Манастира Бањска те се тиме, како је погрешно навео Епископ Артемије, „Манастир Девич пресељава на север КиМ“. На тај начин, Манастир Девич је, само из разлога преамбициозних планова Епископа Артемија и Протосинђела Симеона о изградњи насеља у Бањској, остао без враћене имовине до дана данашњега, иако је Епископ Артемије могао, након враћања земље, у споразуму са два манастира да изврши замене уколико су биле неопходне.
Одбијање Епископа Артемија да освешта храмове и црквене објекте по Меморандуму и негирање обнове, имало је и такву рефлексију да је на тај начин фактички јавно негирао својину СПЦ над „Светињама које су обнављали рушитељи“, али и веома важан грађанско-правни институт државине и то у времену када је говорио о отимању и узурпацији црквене имовине по КиМ од стране Шиптара. На тај начин је, можда и несвесно, подстицао узурпаторе да и даље узурпирају ионако на много места узурпирану црквену имовину.
Епископ Артемије је оверио и благословио уговор који су 23. априла 2005.г. (а антидатирано заведен пре него што је и потписан 20. марта 2005.г.) потписали Игуман Манастира Црна Река Николај (Николић) и Протојереј Бранислав Перановић, а којим је имање Манастира Црна Река уступљено свештенику на неодређени временски период, тј. до смрти последњег од чланова породице свештеника Перановића. Закупнина која је предвиђена уговором за манастирску земљу износи 100 динара (1,3 евра) месечно, а свештенику је дозвољено да на манастирској земљи подиже приватне објекте који би, ако уопште буду постојали с обзиром да је углавном реч о монтажним објектима, кроз наредних осамдесетак година били проглашени за „Скит Светог Симеона Богопримца“. Право на уживање манастирске имовине уговором је додељено и наследницима свештеника Б. Перановића.
Према налазима у преткривичном поступку који води државно тужилаштво у Новом Пазару, свештеник Бранислав Перановић у починио више кривичних дела у Духовно-рехабилитационом центру Црна Река. Само преко донација преко уплатница поште Перановић је примио преко 53 милиона динара (што је по садашњем курсу преко 530 хиљада евра што је равно годишњој помоћи државе Србије комплетном свештенству и монаштву за годину дана). Тужилаштво нема података о томе колико је Перановић новца добио на руку, а најмањи део је уплаћен преко жиро-рачуна. Према документима тужилаштва, Перановић нема доказе о утрошеним средствима од 53 милиона динара или преко 530 хиљада евра, а Манастир Црна Река је добијао месечну закупнину од 100 динара или 1,3 евра.
СПЦ
.
НЕОДГОВОРНО УПРАВЉАЊЕ ФИНАНСИЈАМА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ
Према Извештају друге Комисије САСинода, у Епархију Рашко-Призренску је, не рачунајући прилоге Епархија СПЦ и верника појединачно, од Министартва за КиМ и Министарства вера у периоду од 2003. до 2009.г. добијено око 3,5 милиона евра у динарској противредности за грађевинске радове у Епархији Рашко-Призренској. У тај износ нису укључена редовна средства за помоћ свештенству и монаштву у износу од 50 милиона динара годишње.
На примеру обнове Цркве у Доњој Гуштерици, о којој, као и о другима, постоји обимна документација, види се начин отуђивања црквеног новца. Епископ Артемије је потписао уговор са Суботичким уз обавезу Епархије да на дан закључења уговора авансно 100% исплати уговорени износ од 1.088.000 динара, колико је тражио Суботички за радове које је навео. Међутим, Суботички је, с обзиром да није имао адекватну грађевинску оперативу, за те, као и све друге радове у Епархији, по обичају ангажовао подизвођача и уплатио му 294.840 динара колико су и коштали радови. Разлику од 693.160 динара црквеног и народног новца је присвојио захваљујући штетном уговору са Владиком Артемијем. На исти начин се пословало и на другим местима, а најчешће се као подизвођач (у Племетини, Велико Ропотово, Убожац, Тамница, Грачаница итсл) јавља фирма „Изол-пром“, коју је заступао Јовица Колић. Комисија САСинода је од Колића добила потписане и оверене уговоре, као и комплетну документацију о пословању са „Радом Неимаром“ из којих се јасно види како су сарадници Епископа Артемија уз његово знање и одобрење, као и монополску позицију коју им је Владика омогућио својим архијерејским ауторитетом, незаконито присвајали црквени и народни новац. Из изјава свештеника Аце Ђурића, пароха Ранилушког; Николе Трајковића, пароха Доњегуштеричког; Веље Стојковића, пароха Косовскокаменичког; Милана Кевкића, пароха Зубинопоточког; Миломира Влашковића, пароха Прилужко-Племетинског, види се да су свештеници и црквени одбори били приморавани од Епископа Артемија да све грађевинске радове изводи Предраг Суботички, иако су његове цене радова увек биле енормно веће од реалне вредности и понуда других извођача (илустративан је пример изградње Цркве у Кололечу код Косовске Каменице). Епископ Артемије је декретом наредио да све управе манастира и црквене општине као извођача морају ангажовати „Рада Неимара“.
Увидом у благајну и благајничку документацију ЕУО утврђено да је новац из наменских фондова Епархије по одобрењу Епископа Артемија и о. Симеона трошен ненаменски и то у великим износима. Из Фонда добровољних прилога исплаћена је градња објеката у другој Епархији на Плочнику, куповину возила за Манастир Бањска, земљишта у Врњачкој Бањи. Из Фонда од продаје аутомобила Ауди исплаћивана је кирија за стан о. Симеона у Солуну. Из Фонда за обнову порушених цркава и манастира новац је исплаћиван на руке П. Суботичком, као и куповина куће у Сремчици од Вељка Сикирице, али и адвокату Малкому Шоу (приликом припреме процеса против НАТО земаља) и лобистичкој кући Венејбл и Џемсу Џатрасу (чија се примања од Епархије могу видети на званичном сајту Америчке владе која обавезује све лобисте да прикажу изворе прихода). Из Фонда добровољних прилога из иностранства у 2004, 2008. и 2009.г. ненаменски је потрошено око 150 хиљада евра док за 2005.-2007.г. нема података ни о износима прилога, а ни о трошењу. У Фонд за обнову порушених цркава и манастира од 2004. до 2010.г. уплаћено је 581.120 евра, а ненаменски је потрошено 357.760 евра и то углавном за кућу Владике Артемија у Сремчици, трошкове за Лондон, хонорари адвокату у Стразбуру (47.700 евра), враћање личних позајмица Епископу Артемију за градњу Владичанског конака итсл. У Хуманитарни фонд Епархије је од 2004. до 2010.г. са разних страна уплаћено 220.511 евра, а ненаменски је потрошено 38.597 евра. Прилози у Фонд за Косово и Метохију од 2003. до 2010.г. од Владе Србије износили су 284.936 евра, а ненаменски је потрошено 110.490 евра.
Епископ Артемије је самовољно доносио одлуке о пренамени наменски средстава, а веома често је и без акта о пренамени ненаменски трошио црквени новац. Актом бр. 407 од 26. маја 2010.г. донео је одлуку о пренамени износа од 607.595 динара, који је био намењен за копирање две престоне иконе из Грачанице. Средства је ненаменски усмерио на плаћање Урбанистичког пројекта за формирање комплекса манастирског гробља у селу Бањска док су гладни Срби по Метохији чекали помоћ у елементарним животним намирницима. По његовом налогу, а према изјави благајника Миливоја Марковића, у време истраге комисије САСинода из девизног фонда Епархије Епископ Артемије је са Симеоном наложио да се у фонд Народне кухиње врати 2 милиона динара из Фонда добровољних прилога које је Протосинђел Симеон употребио за ретроактивно повезивање свог радног стажа и остало што је наведено у његовој оптужници.
Епископ Артемије је Џ. Џатраса у акту бр. 28 од 23. јануара 2007.г. Патријарху Павлу приказао као „осведоченог нашег пријатеља и сарадника у одбрани КиМ“. Иако је и јавност Србије стекла утисак да је реч о правим пријатељима, који по љубави заступају истину у Америци, Епископ Артемије је одобрио да се Џ.Џатрасу преко Националне банке Грчке исплати износ од 350 хиљада америчких долара, а преко Комерцијалне банке из Београда му је уплаћено 400 хиљада долара док је адвокату Зорану Ристићу, на име правних савета, исплаћено 4 хиљаде евра.
Епископ Артемије је без навода дана и места, закључио уговор са академиком Миланом Лојаницом да се „у циљу спровођења Плана генералне регулације за насеље Бањска изради Идејни пројекат објекта Манастирска капија у центру насеља Бањска“. Уговором је опредељено да се од средстава која је Влада Србије наменски определила за хуманитарне активности на КиМ исплати износ од 960 хиљада динара у року од седам дана од дана потписивања уговора. Такав објеката је био непотребан с обзиром да је важније било помоћи повратак Срба у Метохију и Призрен од градње капија по насељу Бањска.
Након примопредаје Епархије Епископу Администратору, у благајни је откривен финансијски колапс Епархије оличен у дугу Епархије по разним основама од преко 100 хиљада евра. У овом тренутку, пред Трговинским судом у Краљеву води се судски поступак (П. бр. 515/2010) против Епархије Рашко-Призренске због неплаћених рачуна за изградњу пословних простора код Храма Христа Спаса у Приштини. Иако је новац прикупљен од продаје пословних простора Влади Србије, извођачу није уплаћен. Према налазу овлашћеног судског вештака, дуг Епархије Рашко-Призренске износи преко 160 хиљада евра уз трошкове поступка и камату од 1999. године што са до сада утврђеним дуговима може да износи око 500 хиљада евра које Епархија у овом тренутку не поседује.
Док је на КиМ било на хиљаде људи без посла, Епископ Артемије је запошљавао људе из других Епархија и обезбеђивао им плате иако нису живели у Епархији Рашко-Призренској (Предраг Суботички, Владимир Виловски, Војислав Јовичић, Гордана Марковић, Николај Маљм итсл.).
Према изјави благајника Епархије Миливоја Марковића, он је по налогу Епископа Артемија подизао наменски новац од Министарства вера на име материјалне помоћи свештенству и монаштву у Епархији Рашко-Призренској и давао Епископу, а неко од монаха је фиктивно потписивао на име плате за Војислава Иванковића за 2008. и 2009.г. што је недопустиво и представља кривично дело и према црквеним и према световним правилима.
САСинод је актом бр. 427 од 13. априла 2010.г. од Епископа Артемија затражио да писмено извести САСинод да ли у Републици Србији или у иностранству има банкарске рачуне који се воде на његово име или рачуне за које је он овлашћен или је овластио друго лице. Епископ Артемије је актом бр. 16 од 19. априла 2010.г. тражио од САСинода одговор на питања: шта је САСинод побудило да донесе овакву одлуку, на чему је она базирана и није ли то беправни покушај нарушавања приватности њега као слободног грађанина Државе Србије?
СПЦ
НЕЗАКОНИТО ОТУЂИВАЊЕ ИМОВИНЕ СПЦ
Епископ Артемије је без одобрења ЕУО и сагласности ПУО почетком 2007.г. приступио продаји црквене непокретности – пословног простора ЦО Ђаковица у Ђаковици Албанцу Кољ Команију за износ од 150 хиљада евра. Епископ Артемије је без деловодног броја потписао специјално пуномоћје Дед Команију из Брековца код Ђаковице да га заступа „код свих судова и других надлежних државних органа“ (које државе?).
Према пуномоћју Епископа Артемија, Албанац Дед Комани је био овлашћен да у име СПЦ-Ђаковичке парохије, код Општинског суда у Ђаковици са Албанцем Кољ Команијем потпише и овери уговор о продаји црквеног пословног простора у центру Ђаковице површине 249 квадратних метара за 150 хиљада евра. Уговор није заведен деловодним бројем у деловоднику ЕУО Епархије Рашко-Призренске. Новац од продаје црквене непокретности у Ђаковици у износу од 150 хиљада евра, према писаној изјави благајника Епархије Миливоја Марковића, исплаћен на руке Епископу Артемију о чему постоји признаница.
Епископ Артемије је најпре својим актом упућеним САСиноду негирао тачност чињенице да је Албанцу незаконито продао црквену непокретност, а потом је незаконито отуђивање црквене имовине признао својим актом наводећи неубедљиве разлоге.
Продајом црквене имовине у Ђаковици, Епископ Артемије је послао веома лошу поруку верном народу кога је требало охрабрити да остане и не продаје своју имовину на Косову и Метохији. САСабор је 16. маја 2007.г. најоштрије осудио незакониту продају непокретности СПЦ у Ђаковици и од последица истог се оградио
Дирекција за реституцију Србије је 14. фебруара 2008.г., непосредно пред проглашење лажне шиптарске државе на КиМ, донела решење бр. 46-00-613/10/2007 којим је Манастиру Девичу вратила одузету имовину од стране комунистичког режима укупне површине од преко 3000 хектара. С обзиром да није била могућа реституција исте имовине, Дирекција је одлучила да се Манастиру Девич врати друго земљиште у општинама Србица, Зубин Поток, Звечан, Вучитрн и Ораховац које се налазило у власништву „Србијашуме“. Епископ Артемије и Протосинђел Симеон су се и усмено и писано (бр. 1037 од 23. новембра 2008.г.) онемогућили да се имовина врати Манастиру Девич због тога што се имовина налази у близини Манастира Бањска те се тиме, како је погрешно навео Епископ Артемије, „Манастир Девич пресељава на север КиМ“. На тај начин, Манастир Девич је, само из разлога преамбициозних планова Епископа Артемија и Протосинђела Симеона о изградњи насеља у Бањској, остао без враћене имовине до дана данашњега, иако је Епископ Артемије могао, након враћања земље, у споразуму са два манастира да изврши замене уколико су биле неопходне.
Одбијање Епископа Артемија да освешта храмове и црквене објекте по Меморандуму и негирање обнове, имало је и такву рефлексију да је на тај начин фактички јавно негирао својину СПЦ над „Светињама које су обнављали рушитељи“, али и веома важан грађанско-правни институт државине и то у времену када је говорио о отимању и узурпацији црквене имовине по КиМ од стране Шиптара. На тај начин је, можда и несвесно, подстицао узурпаторе да и даље узурпирају ионако на много места узурпирану црквену имовину.
Епископ Артемије је оверио и благословио уговор који су 23. априла 2005.г. (а антидатирано заведен пре него што је и потписан 20. марта 2005.г.) потписали Игуман Манастира Црна Река Николај (Николић) и Протојереј Бранислав Перановић, а којим је имање Манастира Црна Река уступљено свештенику на неодређени временски период, тј. до смрти последњег од чланова породице свештеника Перановића. Закупнина која је предвиђена уговором за манастирску земљу износи 100 динара (1,3 евра) месечно, а свештенику је дозвољено да на манастирској земљи подиже приватне објекте који би, ако уопште буду постојали с обзиром да је углавном реч о монтажним објектима, кроз наредних осамдесетак година били проглашени за „Скит Светог Симеона Богопримца“. Право на уживање манастирске имовине уговором је додељено и наследницима свештеника Б. Перановића.
Према налазима у преткривичном поступку који води државно тужилаштво у Новом Пазару, свештеник Бранислав Перановић у починио више кривичних дела у Духовно-рехабилитационом центру Црна Река. Само преко донација преко уплатница поште Перановић је примио преко 53 милиона динара (што је по садашњем курсу преко 530 хиљада евра што је равно годишњој помоћи државе Србије комплетном свештенству и монаштву за годину дана). Тужилаштво нема података о томе колико је Перановић новца добио на руку, а најмањи део је уплаћен преко жиро-рачуна. Према документима тужилаштва, Перановић нема доказе о утрошеним средствима од 53 милиона динара или преко 530 хиљада евра, а Манастир Црна Река је добијао месечну закупнину од 100 динара или 1,3 евра.
СПЦ
.
НЕОДГОВОРНО УПРАВЉАЊЕ ФИНАНСИЈАМА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ
Према Извештају друге Комисије САСинода, у Епархију Рашко-Призренску је, не рачунајући прилоге Епархија СПЦ и верника појединачно, од Министартва за КиМ и Министарства вера у периоду од 2003. до 2009.г. добијено око 3,5 милиона евра у динарској противредности за грађевинске радове у Епархији Рашко-Призренској. У тај износ нису укључена редовна средства за помоћ свештенству и монаштву у износу од 50 милиона динара годишње.
На примеру обнове Цркве у Доњој Гуштерици, о којој, као и о другима, постоји обимна документација, види се начин отуђивања црквеног новца. Епископ Артемије је потписао уговор са Суботичким уз обавезу Епархије да на дан закључења уговора авансно 100% исплати уговорени износ од 1.088.000 динара, колико је тражио Суботички за радове које је навео. Међутим, Суботички је, с обзиром да није имао адекватну грађевинску оперативу, за те, као и све друге радове у Епархији, по обичају ангажовао подизвођача и уплатио му 294.840 динара колико су и коштали радови. Разлику од 693.160 динара црквеног и народног новца је присвојио захваљујући штетном уговору са Владиком Артемијем. На исти начин се пословало и на другим местима, а најчешће се као подизвођач (у Племетини, Велико Ропотово, Убожац, Тамница, Грачаница итсл) јавља фирма „Изол-пром“, коју је заступао Јовица Колић. Комисија САСинода је од Колића добила потписане и оверене уговоре, као и комплетну документацију о пословању са „Радом Неимаром“ из којих се јасно види како су сарадници Епископа Артемија уз његово знање и одобрење, као и монополску позицију коју им је Владика омогућио својим архијерејским ауторитетом, незаконито присвајали црквени и народни новац. Из изјава свештеника Аце Ђурића, пароха Ранилушког; Николе Трајковића, пароха Доњегуштеричког; Веље Стојковића, пароха Косовскокаменичког; Милана Кевкића, пароха Зубинопоточког; Миломира Влашковића, пароха Прилужко-Племетинског, види се да су свештеници и црквени одбори били приморавани од Епископа Артемија да све грађевинске радове изводи Предраг Суботички, иако су његове цене радова увек биле енормно веће од реалне вредности и понуда других извођача (илустративан је пример изградње Цркве у Кололечу код Косовске Каменице). Епископ Артемије је декретом наредио да све управе манастира и црквене општине као извођача морају ангажовати „Рада Неимара“.
Увидом у благајну и благајничку документацију ЕУО утврђено да је новац из наменских фондова Епархије по одобрењу Епископа Артемија и о. Симеона трошен ненаменски и то у великим износима. Из Фонда добровољних прилога исплаћена је градња објеката у другој Епархији на Плочнику, куповину возила за Манастир Бањска, земљишта у Врњачкој Бањи. Из Фонда од продаје аутомобила Ауди исплаћивана је кирија за стан о. Симеона у Солуну. Из Фонда за обнову порушених цркава и манастира новац је исплаћиван на руке П. Суботичком, као и куповина куће у Сремчици од Вељка Сикирице, али и адвокату Малкому Шоу (приликом припреме процеса против НАТО земаља) и лобистичкој кући Венејбл и Џемсу Џатрасу (чија се примања од Епархије могу видети на званичном сајту Америчке владе која обавезује све лобисте да прикажу изворе прихода). Из Фонда добровољних прилога из иностранства у 2004, 2008. и 2009.г. ненаменски је потрошено око 150 хиљада евра док за 2005.-2007.г. нема података ни о износима прилога, а ни о трошењу. У Фонд за обнову порушених цркава и манастира од 2004. до 2010.г. уплаћено је 581.120 евра, а ненаменски је потрошено 357.760 евра и то углавном за кућу Владике Артемија у Сремчици, трошкове за Лондон, хонорари адвокату у Стразбуру (47.700 евра), враћање личних позајмица Епископу Артемију за градњу Владичанског конака итсл. У Хуманитарни фонд Епархије је од 2004. до 2010.г. са разних страна уплаћено 220.511 евра, а ненаменски је потрошено 38.597 евра. Прилози у Фонд за Косово и Метохију од 2003. до 2010.г. од Владе Србије износили су 284.936 евра, а ненаменски је потрошено 110.490 евра.
Епископ Артемије је самовољно доносио одлуке о пренамени наменски средстава, а веома често је и без акта о пренамени ненаменски трошио црквени новац. Актом бр. 407 од 26. маја 2010.г. донео је одлуку о пренамени износа од 607.595 динара, који је био намењен за копирање две престоне иконе из Грачанице. Средства је ненаменски усмерио на плаћање Урбанистичког пројекта за формирање комплекса манастирског гробља у селу Бањска док су гладни Срби по Метохији чекали помоћ у елементарним животним намирницима. По његовом налогу, а према изјави благајника Миливоја Марковића, у време истраге комисије САСинода из девизног фонда Епархије Епископ Артемије је са Симеоном наложио да се у фонд Народне кухиње врати 2 милиона динара из Фонда добровољних прилога које је Протосинђел Симеон употребио за ретроактивно повезивање свог радног стажа и остало што је наведено у његовој оптужници.
Епископ Артемије је Џ. Џатраса у акту бр. 28 од 23. јануара 2007.г. Патријарху Павлу приказао као „осведоченог нашег пријатеља и сарадника у одбрани КиМ“. Иако је и јавност Србије стекла утисак да је реч о правим пријатељима, који по љубави заступају истину у Америци, Епископ Артемије је одобрио да се Џ.Џатрасу преко Националне банке Грчке исплати износ од 350 хиљада америчких долара, а преко Комерцијалне банке из Београда му је уплаћено 400 хиљада долара док је адвокату Зорану Ристићу, на име правних савета, исплаћено 4 хиљаде евра.
Епископ Артемије је без навода дана и места, закључио уговор са академиком Миланом Лојаницом да се „у циљу спровођења Плана генералне регулације за насеље Бањска изради Идејни пројекат објекта Манастирска капија у центру насеља Бањска“. Уговором је опредељено да се од средстава која је Влада Србије наменски определила за хуманитарне активности на КиМ исплати износ од 960 хиљада динара у року од седам дана од дана потписивања уговора. Такав објеката је био непотребан с обзиром да је важније било помоћи повратак Срба у Метохију и Призрен од градње капија по насељу Бањска.
Након примопредаје Епархије Епископу Администратору, у благајни је откривен финансијски колапс Епархије оличен у дугу Епархије по разним основама од преко 100 хиљада евра. У овом тренутку, пред Трговинским судом у Краљеву води се судски поступак (П. бр. 515/2010) против Епархије Рашко-Призренске због неплаћених рачуна за изградњу пословних простора код Храма Христа Спаса у Приштини. Иако је новац прикупљен од продаје пословних простора Влади Србије, извођачу није уплаћен. Према налазу овлашћеног судског вештака, дуг Епархије Рашко-Призренске износи преко 160 хиљада евра уз трошкове поступка и камату од 1999. године што са до сада утврђеним дуговима може да износи око 500 хиљада евра које Епархија у овом тренутку не поседује.
Док је на КиМ било на хиљаде људи без посла, Епископ Артемије је запошљавао људе из других Епархија и обезбеђивао им плате иако нису живели у Епархији Рашко-Призренској (Предраг Суботички, Владимир Виловски, Војислав Јовичић, Гордана Марковић, Николај Маљм итсл.).
Према изјави благајника Епархије Миливоја Марковића, он је по налогу Епископа Артемија подизао наменски новац од Министарства вера на име материјалне помоћи свештенству и монаштву у Епархији Рашко-Призренској и давао Епископу, а неко од монаха је фиктивно потписивао на име плате за Војислава Иванковића за 2008. и 2009.г. што је недопустиво и представља кривично дело и према црквеним и према световним правилима.
САСинод је актом бр. 427 од 13. априла 2010.г. од Епископа Артемија затражио да писмено извести САСинод да ли у Републици Србији или у иностранству има банкарске рачуне који се воде на његово име или рачуне за које је он овлашћен или је овластио друго лице. Епископ Артемије је актом бр. 16 од 19. априла 2010.г. тражио од САСинода одговор на питања: шта је САСинод побудило да донесе овакву одлуку, на чему је она базирана и није ли то беправни покушај нарушавања приватности њега као слободног грађанина Државе Србије?
СПЦ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М