[Милослав Самарџић]

Треће, наши историчари губе из вида да је српска елита онога доба ипак урадила највише што је било могуће у оним условима, а то је повлачење међа око покрајина са српском већином у Краљевини Југославији. Звучи невероватно, али код нас се у историографији период између два светска рата и даље посматра кроз визуру граница повучених у социјалистичкој Југославији. За сваког историчара то је елементарна “грешка у корацима“, јер онда није било ни данашње Србије, ни Босне и Херцеговине, Црне Горе, итд. Онда су постојале бановине, и то шест бановина са српском, две са хрватском и једна са словеначком већином. Бановине са српском већином биле су Врбаска са седиштем у Бањалуци, затим Дринска (Сарајево), Дунавска (Нови Сад), Моравска (Ниш), Зетска (Цетиње) и Вардарска (Скопље). Предратну Србију су, дакле, чиниле све те бановине. Повлачењем својих граница, 1945, комунисти су смањили Србији за 50 посто.

Нису могли смањити Србију кад она није ни постојал као што сами рекоште, а и те бановине су прављене тако да они којима је он највише вијеровао т.ј. Срби ( а које је он називао Југословени-православци ) имају већину. Нпр.у исту бановину(Дринску) су убачени дијелови Шумадије и тада муслиманске источне Босне да би његови Југословени православци имали већину и све тако редом(Зетска,Дунавска бановина итд.)

Док су владали Карађорђевићи православаца је било око 35% у Војводини, а кад је дошао истинска поган Тито, број Срба се упркос томе попео на 51% 1948.

Стекне се утисак да је овај био гори од злочинца Тита (иначе,за вријеме кога су Срби смијели рећи на попису да су Срби )

Како није постојала, српске бановине су биле Србија.
Свакако су границе бановина прављене по супротним принципима од комуниста, који су ишли на то да се Срби исецкају и свугде буду мањина.