[ПРОСВЕТАР]

«ОЈ ГРАХОВО...»

СИН

О, кажи ми мила нано,
Зашто ти је тужно лице,
И што данас палиш болно,
Пред Иконом Воштанице?

Што Кандило Свето гори,
И Тамјаном мири соба,
Какву жалост кријеш, збори,
Можда рану црног гроба?

И зашто су твоје чело,
Исписале мрачне боре?
О каквоме црном јаду
Твоје усне н'јемо зборе?

О, реци ми драга Мајко,
Љубопитству мом опрости,
Ради чега плачеш горко,
И зашто си у жалости?

МАЈКА

Слушај Сине, добро памти,
Сваку ријеч твоје нане,
Па ћеш онда разумјети,
Моју тугу, моје ране.

То не бјеше давно, Сине,
Ти си тада мали био
Кад је нашу драгу земљу
Непријатељ освојио.

Душмана је било много,
Издајника још и више,
Отаџбину нашу цјелу
Завјер'нички подјелише...

Србином се није смјело,
Моје драго дјете звати,
Ал' ни то им нe би доста,
Већ почеше Народ клати.

Људе, жене, па и дјецу,
Све што им је пало руке,
У бјеснилу злобне крви
На језиве даше муке.

И све што је србско било
Свете Цркве, села, школе,
Усташе су безбожнички
Обарале с'мржњом доле.

И пропишта тужно робље,
До неба се вапај вину!
Србска земља поста гробље,
И зави се у црнину.

Али Србин није мог'о,
Да у ропском ланцу ћути,
Да га коље и прогони,
Тај бездушни душман љути.

Већ он зграби љутог мача
И покличе: «Устај Роде!
Јер доста је било плача,
Напред, у бој! До Слободе!»

И диже се Народ цио
Вођен Духом дјела славни',
Одјекнуше пјесме гором
И задрхта крвник стравни.

...Ал'не прође Сине, дуго
Од тих наших свјетлих дана,
Појави се и зло друго,
Банде неких партизана.

За њих ништа Свето није
Бог, ни Црква, Отац, Мати,
Па почеше к'о усташе
Србству вјерне људе клати.

И тако су у рушењу,
До Грахова нашег стигли,
Гђе су Србски храбри Борци,
Стијег Слободе смјело дигли.

Маринковци, Обљај, Лука,
И Угарци село наше,
И Печенци испод Кука,
У крв људску запливаше.

Од ужаса земља дрхти,
У пламену села горе,
Ал'се Срби не предају,
Четници се храбро боре.

А када се сврши битка,
И са Душа мину страва,
У Грахову слободноме
Деведесет мртвих глава.

И с' њима је и твој Бабо,
Надо моја, храбро пао!
Па сам зато данас тужна,
И жалосна, Сине, јао!

...Еј Грахово, наше тужно,
Однесе ти вр'јеме дане,
Када те је с' вјерном Војском,
Од душмана чув'о Бране.*)

У теби је пусто гробље
Вјерне Дјеце славног Рода,
А с'њима су сахрањени
Наше право и Слобода...

И сада је ред на тебе,
Кад одрастеш, будеш већи,
Кад узмогнеш младом снагом
И јуначким мачем сјећи

Да наставиш дјело Оца,
И послужиш вјерно Роду,
Да му браниш стару Славу,
СВЈЕТЛО ИМЕ И СЛОБОДУ!...

----------------------------------------
* Војвода Бране Богуновић, легендарни Равногорски Херој, нарочито се прославио
у борби за Босанско Грахово, 27-ог октобра 1942-е године.

Лазар Бркић - Из књиге: Лазар Бркић ПЕСМЕ
1961 RAVNA GORA PUBLISHING HOUSE,Inc. NEW YORK,N.Y.