24-02-2017, 08:25 PM
Нису они робови технологије, него нечег другог.
Гледају своје наставнике и професоре и виде њихов начин понашања. Тај стил је Драган Петровић ономад назвао " труднички синдром". Наша интелигенција брине само за своју задњицу. То одавно не подразумева само бригу за то јадно радно место. Не улази већина вас у додир са њима. То је дошло до нивоа невероватних размера. Ни најмању привилегију они неће да ставе под питање ни за најбољег пријатеља, а камоли за неки општи интерес. Они најбоље осећају друштвени и историјски моменат, и својим понашањем га додатно креирају.
Гледајући у њих, тако се понашају и остали, а нарочито млади, са којима они долазе у додир преко државних, просветних или правосудних институција.
Сви беже од приватног сектора, који сада практично не постоји. Привреда је у рукама странаца, и нико није луд да тамо остави кичму за мизерну зараду. Зато сви покушавају да се угурају у државни сектор, а тамо се простор драстично сужава. Нико ко мисли главом, није пожељан. Траже се послушници.
Једном речју, Србија личи на Индију и сличне земље пре сто година. Ко служи колонистима, има шансу да преживи. На хиљаде, десетине хиљада Срба изумреће у ковитлацу немаштине, издаје политичара, безперспективности и изгубљености у вртлогу " промене вредносне структуре".
Једноставно, уместо да се супротставимо свему овоме, већина гура у правцу сопствене пропасти, надајући се у оно што им је наметнуто или , боље рећи, подметнуто.
Гледају своје наставнике и професоре и виде њихов начин понашања. Тај стил је Драган Петровић ономад назвао " труднички синдром". Наша интелигенција брине само за своју задњицу. То одавно не подразумева само бригу за то јадно радно место. Не улази већина вас у додир са њима. То је дошло до нивоа невероватних размера. Ни најмању привилегију они неће да ставе под питање ни за најбољег пријатеља, а камоли за неки општи интерес. Они најбоље осећају друштвени и историјски моменат, и својим понашањем га додатно креирају.
Гледајући у њих, тако се понашају и остали, а нарочито млади, са којима они долазе у додир преко државних, просветних или правосудних институција.
Сви беже од приватног сектора, који сада практично не постоји. Привреда је у рукама странаца, и нико није луд да тамо остави кичму за мизерну зараду. Зато сви покушавају да се угурају у државни сектор, а тамо се простор драстично сужава. Нико ко мисли главом, није пожељан. Траже се послушници.
Једном речју, Србија личи на Индију и сличне земље пре сто година. Ко служи колонистима, има шансу да преживи. На хиљаде, десетине хиљада Срба изумреће у ковитлацу немаштине, издаје политичара, безперспективности и изгубљености у вртлогу " промене вредносне структуре".
Једноставно, уместо да се супротставимо свему овоме, већина гура у правцу сопствене пропасти, надајући се у оно што им је наметнуто или , боље рећи, подметнуто.