[Милослав Самарџић]

'Ајде људи да се вратимо на тему - ко је творац Југославије?

Милослав је цитирао нашег великог научника и политичара, Слободана Јовановића, који лепо каже да су се више ту питале победничке силе, него Србија.

Ту се нема шта приговорити ни додати, јер је ово здраворазумски закључак научника-савременика тих догађаја. Александрова сујета и жеља да влада великом државом, ако се узме да је уопште истинита прво, ал' ајде - јесте мали тас на ваги када се решавало о овом питању.

Штавише, ако се прочита комплетан додатак који је Јовановић написао о Пашићу где се велики део тиче југословенског питања, лепо може да се стекне слика о томе како је српска дипломатија радила у за нас неповољним условима без руске подршке, и како су се хаотично прилике мењале у 1917-ој и 1918-'ој (преговори Француза о сепаратном миру са Аустро-Угарском, разматрање опстанка АУ итд).

Мучни су делови који се тичу, опет као зао усуд, српске страначке подељености:

"Британска дипломатија испрва није било рђаво расположена према Пашићу; али кад су се самосталци и Југословени удружили противу њега, британска Влада била је више на њиховој страни, него на његовој. Услед тога ни Пашићу одбрана посебних српских интереса више није била лака. Он је, истина, имао уза се Француску, а и велики глас на коме је Србија стајала, нешто је вредео; али за одбрану посебних српских интереса тражио се пре свега јединствени српски фронт, а њега није било. Услед заваде радикала и самосталаца изгледало је, као да у Југословенском питању постоје два српска гледишта."

(тј. југословенско и српско)

Дакле, ја бих из овога закључио: творац Југославије је, у највећем обиму, Енглеска - која се на крају показала фаталном за наше интересе у оба светска рата; и у мањем обиму, самосталци око Љубе Давидовића, дакле југословенски идеалисти - који су после оформили и (предратну) Демократску странку изгуравши Видовдански устав са Прибићевићем.

Али...

За мене је интересантније питање како је Србија радила када се у том југословенском оквиру нашла. Из ове перспективе, нас нико није могао да спречи да наше земље тада јасно омеђимо у заједничкој држави, за сваки случај. Не мислим војно, него преговорима, али и војно где не можемо да се договоримо са Хрватима, јер смо тада били у повољнијем историјском тренутку за нас.

То можда историјски не би имало значаја потоњом победом комунизма, јер би се ратно разграничење деведесетих опет водило без потпоре Русије и на бази авнојевских граница које би форсирао Запад. Али би макар наша српска елита била права пред Богом да су урадили све, да се утврди зашта су наши преци изгинули; па нека нове генерације после ратују ако мисле да треба.

(А не да позивамо на Лондонски уговор, где нисмо било потписници, и на правно непостојеће Српске земље. Велика је одговорност комуниста за националну издају, али шта је с нашом националном интелигенцијом између два рата? И они залуђени Југословени?)

Дакле, волео бих да сазнам зашто српска елита није смогла снаге да омеђивање српских земаља заврши одмах после победе у Првом светскком рату, када је историјски тренутак био најповољнији. С нагласком: унутар Краљевине СХС, кад је већ била неминовна, али да се зна докле је наше.

Зна ли неко да препоручи неког озбиљног аутора да научим нешто више о томе?

Нису омеђили српске земље 1921, али јесу 1929, ево мапа:
http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/...%B0%D0%B2/