[Big Time]

Ако су Французи у време између два рата, према сведочењима покојног писца и великог србофила Жана Дитура или бившег шефа француске дипломатије Ролана Диме, подучавали своју децу у школама да су им Срби пријатељи и да треба да воле Србију, онда се ту сигурно радило о пријатељстцу и љубави. Човек може из интереса да послује са свакојаким профилима људи о којима може имати свакојако мишљење, али својој деци нудимо и сугеришемо им само оно за шта мислимо да је најбоље. Није могло бити никаквог политичког интереса и калкулације нпр. у томе што су француски позоришни глумци током повлачења српске војске кроз Албанију рецитовали "Бој на Косову" на универзитетима, што су француски ђаци писали писма српским ђацима, или што су бројна деца из Србије, ратна сирочад, била звана у Француску да буду усвојена од стране добростојећих француских породица...

Мислим да се француско-српско пријатељство лоше одржало до данас пре свега због његове сувише скоре, тако рећи дојучерашње природе (краљица Јелена Анжујска није била Анжујска, нити Францускиња, већ Византинка, Јелена Анђео). Површно судимо о извесним дискутабилним елементима из те везе јер нисмо, као народ, навикли на типично западњачки контекст савезништва, у коме "јесмо браћа али нам кесе нису сестре", и у коме је нормално не жртвовати сопствени витални интерес због других, као што су Срби често чинили. Енглези познају Французе далеко дуже и подробније него Срби, и зато им је лакше да буду савезници и пријатељи са њима, иако Енглеска тек има разлога да буде кивна на Француску због њених издаја, напада, клевета... Французи су сигурно осећали бар некакву љубав према Србима, али увек ће ту бити јаз у културолошком схватању појма љубави и у фундаментално различитим историјама, наслеђима и менталитетима.