19-03-2017, 12:53 AM
РУСКИ МЕДИЈИ: Влада Србије спречила Русију да јој помогне око Космета
23:32 18.03.2017. 1
Од септембра 2010. године договором Тадић-Јеремић-САД преговори су предати у надлежност Европске уније. Влада од 2012 је наставила истим путем.
Спремност Руске федерације да Србији помогну око решавања питања статуса Косова и Метохије никада није довођена у питање. Руски званичници су више пута наглашавали да пријатељство и заједнички интереси два народа подразумевају и велику подршку Србији на дипломатском плану.
„Бриселски“ преговори које српске власти воде са приштинским привременим институцијама су доспели у ћорсокак. Мрвице које Србији понуђене кроз „Заједницу српских општина“ су последица измештања преговарачког процеса из Уједињених нација у Европску унију.
Ово је заправо био амерички стратешки маневар, будући да у Савету безбедности УН имају Руску федерацију и Кину, које су више пута потврдиле да територијални интегритет држава чланица УН не сме бити прекршен.
То значи да је Американцима било важно да се преговори са сепаратистичком структуром из Приштине одвијају без присуства Руса, чиме би притисци на Србију били снажнији и делотворнији.
Високи руски званичник нам је потврдио овакав развој ситуације уз напомену: „Српска влада је у септембру 2010 године предложила да Генерална скупштина УН донесе резолуцију о којој ће децидно бити наведено да једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања.
Након тога је уследио притисак Запада, па је српска дипломатија на челу са тадашњим министром Јеремићем попустила и избацила тај део из предлога резолуције.“
Наш саговорник наставља и подсећа да у првом предлогу резолуције није ни било помена о ЕУ као посреднику у преговорима, и констатује „тим првим предлогом су стране у преговорима позване да пронађу узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног дијалога, у интересу мира, безбедности и сарадње у региону, као и да се Генералној скупштини предложе даље активности око решења о проблема.“
Тада ступа на сцену познато америчко „убеђивање“, па је српска Влада подлегла притиску и заједно са 27 држава чланица ЕУ (Хрватска тада још није била члан ЕУ) подноси Генералној скупштини драстично измењени текст резолуције, у коме фактички српска влада и Запад позивају ЕУ да буду посредници у дијалогу.
Руски представник на Генералној скупштини Ујединњених нација (Александар Панкин) приликом гласања и изјашњавања о тој „новој“ резолуцији није желео да „досипа со на рану“ српским дипломатама, и констатовао да постоји консензус Србије и ЕУ око питања преговора, али је зато врло јасно ставио до знања да улога Савета безбедности у том процесу не сме бити доведена у питање.
Господин Панкин је тада, на Шездесет четвртом заседању (120. пленарна седница Генералне скупштине УН), 9. септембра 2010, изјавио следеће:
„Принципејални став Русије по питању Косова остаје непромењен. Ми чврсто верујемо да Резолуција Савета безбедности 1244 (1999) остаје потпуно на снази и даље обавезујућа за све као међународно-правни основ за решавање косовског питања. Савет безбедности и даље има водећу улогу у Косовским преговорима.
Мислимо да је важно да Стране наставе дијалог у погледу споразума око Косовског проблема. Значајну улогу у омогућавању тог процеса ће наставити да игра Мисија УН на Косову на основу мандата који јој је дат од стране Савета безбедности.“
Став Руске федерације и пружена рука за враћање преговора под окриље УН још увек постоји и никада није довођен у питање.
На српској влади и властима је да ту руку прихвате и омогуће да се процес преговора води под окриљем и пред очима целог цивилизованог света.
http://www.intermagazin.rs/ruski-mediji-...o-kosmeta/
НОРВЕШКИ ОФИЦИР ОТКРИО ИСТИНУ И ШОКИРАО СВЕ: Нећу да ћутим, терористички напад на Србе у Ливадицама организовали су Американци!
20 јануара 2017
KFOR-depleted-uranium-croppedДанас се навршава 15 година од терористичког акта над аутобусом „Ниш експреса“ који је превозио расељене Србе до гробних места у својим местима дакле су протерани. За не мали број њих, то је значило сусрет са оним што су годину или две раније избегли, смрт.
„Ноћ пре тога Ружица Трајковић је сањала да ће се нешто страшно десити, али није могла ни да замисли да ће се то десити њој. Није требала да буде у првом аутобусу али је возач после паузе био нестрпљив да крену што пре. Нешто касније платиће најскупљу цену за своје нестрпљење“ започео је своје сведочење у књизи „Остаци аутобуса“ Кристијан Каш, норвешки официр и новинар при окупационим снагама КФОР-а.
Тај дан променио је његов живот. Став о учешће норвешке војске у рату против Србије, на улогу америчког агресора на војно мешање у светске кризе које најчешће и сами изазивају, почео је разграђивати тихо, прво у себи.
Сав ужас који га је преплавио описао је у тој књизи јасно дајући до знања да је напад могао бити спречен и да су у њему учествовале и међународне интересне групе чије је средство оно против чега се само наизглед боре, крвави ужас тероризма.
Непосредно пре напада британски војници су прегледали аутобус због опасности од подметнутих бомби, Ружица, са којом је касније Кристијан обавио интервју, сматрала је да је уобичајена процедура јер „аутобуси са расељеним Србима улазе на непријатељску територију окупирану Албанцима“. Ипак ово је узнемирило 50-так путника аутобуса који су се питали да ли КФОР зна нешто што они не знају? Такође уобичајено је било и да шиптарска деца камењем гађају аутобусе са Србима.
„Покријмо прозоре јакнама да се заштитимо од каменица, рекла је Ружица не знајући да их јакне неће моћи заштити од онога што ће уследити“.
Шведске трупе окупационих снага чекале су да аутобус пређе административни прелаз између централне Србије и јужне покрајине. Срби би радије да их обезбеђују српске полицијске снаге али после Кумановског споразума то није било могуће. Дан раније шведски војници су проверили пут у потрази за импровизаним екслопзивним направама, нису пронашли ништа. Међутим, нису рачунали на ратно искуство Фљорима Ејупија и његових људи који су били припадници терористичких јединица УЋК. Зналачки су сакрили експлозив на путу којим се аутобус морао кретати. Сачекали су. Дозволили су да претходница војне пратње пређе место на коме се налазио експлозив а када је наишао аутобус активирали су га и снажни експлозија је разнела аутобус на комаде. Делови аутобуса, људских тела и крв полетели су у свим правцима, записано је у књизи „Остаци аутобуса“ Кристијана Каша.
Тако је 16. фебруара 2001. године почињен један од најстрашнијих терористичких напада на Србе у коме је погинуло 13 а рањено 43 путника. Напад се догодио на територији са које су прогнани а коју је требало да обезбеђује међународна окупациона армада која је две године пре тога бомбардовала Србију како би учинила да планови терориста постану стварност.
Силина експлозије подигла је аутобус у ваздух и одбацила га петнаестак метара далеко од места на којем се бомба налазила, наводи се у Унмиковим документима начињеним непосредно после напада.
У форензичком делу истраге, који је уследио одмах после, на месту са којег је бомба активирана пронађени су опушци цигарета на месту одакле је активиран експлозив и на основу ДНК анализе пронађен починилац.
Недуго затим, наводи се у извештају Унмика, наређено је да се кратер који је настао после експлозије затрпа – „како би саобраћај нормално функционисао“. Истражитељи тврде да су на тај начин уништени докази. Наредбу да се кратер затрпа издали су официри Кфора.
Норвешког официра и новинара, Кристијана Каша, напад је потресао до крајњих граница. Не желећи да се одмах препусти суду углавном је у себи водио дилему о „часном“ учешћу Норвешке са 18 других земаља у бомбардовању Србије и преузимању пуне одговорности за безбедност у покрајини. Остаци аутобуса и људских тела полако су постајали аргументи који су Кристијана разуверавали у оно што је мислио да зна и да је исправно. На крају га је обузео ужас због удела који је сам имао у томе учествујући војно у окупацији покрајине… Све што је могао да каже било је „Србијо, извини“. Покренуо је интернет страну на којој је приказивао ужасе и лажи којима се запад користио против Срба, постао је један од најактивнијих сведока српског страдања. О томе говори за КМ Новине.
„Наравно, био сам официр на Косову, а не новинар као што сам мислио. Чињеница да нисам био независни новинар је нешто чега сам био веома свестан, као и то да нисам заступао своје мишљење. То је такође био фактор за одсуство неопходне критичке дистанце према томе како моја организација обавља своју мисију. И тако сам бранио НАТО бомбардовање Југославије, а кривицу за бомбардовање приписивао искључиво Слободану Милошевићу“ каже Кристијан о првој фази и наивном учешћу у окупационој мисији НАТО-а.
„Када неко каже да сам радио као новинар у саставу Кфора, ја протестујем. Не може једна особа да буде новинар и истовремено представља КФОР и НАТО. Када се осврнем на изјаве које сам припремао као представник за штампу, видим да су биле сувише оптимистичне али мој посао је био да ситуацију представим у најпозитивнијем светлу. Ни на који начин није пријатно када се осврнем на своје изјаве из времена док сам био официр НАТО-а, али мислим да је важно да сам направио први корак да се лично извиним. Тек онда Срби, Албанци и други могу жале за грешкама које су направили“ недвосмислен је бивши официр НАТО-а кога је српски народ разумео и прихватио као свог.
„Што се мене тиче, волео бих да нисма био толико оптимистичан о могућностима функционалног мултиетничког друштва на Косову и Метохији“ каже он из угла некога ко је кроз мирис крви схватио да ужас није на супротној страни против које се бори.
„Сасвим сигурно, 16. фебруар 2001. је био један од најдраматичнијих дана у мом животу. Албански терористи су чекали са импровизованом експлозивном направом ван Подујева на прелазу са покрајином код Мердаре из централне Србије. Бомба је убила 12-торо људи, укључујући и малог Данила који је имао 2 године, заједно са оба родитеља. Ја сам стигао на место напада сат и по после експлозије.
Постоје поуздани докази који указују на одговорност за злочин припада Ејупију који је био вођа терориста који су чекали поред пута. Такође постоје поуздани докази који указују да је Ејупи био средство ЦИА-е да дестабилизују Србију, такође и после пада Слободана Милошевића.
Ејупи је касније осуђен на 40 година затвора, али је убрзо пуштен на слободу због „недостатка доказа“. Али онда је такође радио за ЦИА и успео да „побегне“ из америчке војне базе Бондстил… Ејупи је због овога велики херој код Албанаца на Косову и Метохији, тако они настављају да нарастају у свом национализму. То је био дан када сам почео да се питам да ли смо урадили праву ствар када смо отишли у рат против Југославије.
livadice1До данашњег дана, још увек се сећам мириса, делова тела и крви, а фотографије са места експлозије можете видети ОВДЕ. Прве три три фотографије су моје , а остали су из истраге. Захваљујући Горици Шћепановић (која се и сама налазила у аутобусу у тренутку напада) могу да их прикажем. Али упозорење: Ове слике су веома потресне. Немојте их отворити ако нисте спремни за то. И немојмо никада заборавити жртве и никада одустати од борбе за правду.
У терористичком нападу на аутобус у Ливадицама код Подујева страдали су:
1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943.) Ниш,
2. Милинко Краговић (рођен 5. јануара 1943.),
3. Лазар Миликић (рођен 19. јуна 1936) Липљан,
4. Драган Вукотић (рођен 2. новембра 1954.) Косово Поље,
5. Снежана Чокић Вукотић (рођена 16. фебруара 1975.) Липљан,
6. Данило Чокић (рођен 1999. ’02.), имао је две године, син Драгана Вукотића и Снежане Чокић Вукотић. (Напомена: мајка Данила Чокића била је у поодмаклом периоду трудноће и ускоро су очекивали принову што број жртава подиже на 13. а ово углавном нико не помиње),
7. Слободана Јованић, можда Слободан, 1970-08-12, из Краљева
8. Мирјана Драговић (рођена 12. јануара, 1981.) Лапље Село
9. Сунчица Пејчић, (рођена 14. јануара, 1972.) Приштина,
10. Тихомир Стојковић (рођен 18. јануара 1969.) Косовска Каменица
11. Живана Токић, (рођена 5. маја 1948.), Скуланево, централно Косово, упокојила се 10 касније од последица задобијених повреда,
12. Н. Токић, Живанин супруг. Упокојио се два месеца касније од рана задобијених у овом терористичком нападу.
Кристијан сматра да је напад на аутобусе Ниш – експреса такође важан да се разуме шири контекст у коме су се НАТО, Кфор и међународна заједница руководили. „Посебно америчке обавештајне службе су активно користиле шиптарске наоружане групе да дестабилизују демократски изабрану владу у Београду, чак и после пада Милошевића“ тврди Кристијан.
У тексту који је раније писао „САД дестабилизују Србију албанском герилом“, даје много детаља о томе.
„Након што су КФОР и такозвана Међународна заједница преузели контролу над Косовом и Метохијом 12. јуна 1999. године, дозвољено нам је да подржавамо албанску герилу, зовите их терористима ако желите, да дестабилизују Србију. У овом чланку, ја вас водим на путовање кроз моја лична искустава и сусрете као новинар са овим побуњеницима“ каже Кристијан.
Осим што његово искуство, сведочење и борба представљају одличан траг и доказ о времену које сви полако заборављамо и које ће постати објект конструкције из некадашњих забележака, које могу бити „много оптимистичније“ него што је то стварност била, оно што Кристијан бележи представља један од ретких крунских доказа умешаности САД и њихових савезника агресора, против Србије. То у потпуности објашњава да су терор и прогон спроводили Шиптари најчешће уз пуну америчку логистику па чак и на иницијативу. Управо зато нема ни једног кажњеног терористе због злочина над Србима које су они починили.
Јохан Мекес, холандски снајпериста који је Кашу потврдио да је убијао Србе зарад шиптарских терориста и после завршетка рата на Косову. (Фото:Кристиан Каш)
Такође, сазнања указују на директну дестабилизацију и уништење српске државе као било каквог релевантног политичког субјекта. А у таквим походима жртве, углавном српске, нису ни случајне ни непожељне. Страхом, очајањем, неправдом и понижењем треба уништити сваки отпор и од народа-жртве начинити поданика који ће таквим положајем чак бити срећан. То, као што видимо ових дана, успева у круговима од стране Запада контролисаних политичара и властодржаца али народ се не мири са својим жртвама и овако грубо масакрираним сународницима само зато јер су Срби чија смрт треба да ослаби и друге Србе.
Жртве чијег се страдања сећамо на данашњи дан, сасвим сигурно су у добром броју пред Господом и молитвеници за свој народ. Као и други праведно страдали, и данашњих 13 душа чека на правду и тренутак да се народ охрабри, уразуми и покрене на повраћање своје земље и свог достојанства.
Надајмо се само да нам за то не требају нове, невине жртве.
http://www.intermagazin.rs/norveski-ofic.../?lang=cir
23:32 18.03.2017. 1
Од септембра 2010. године договором Тадић-Јеремић-САД преговори су предати у надлежност Европске уније. Влада од 2012 је наставила истим путем.
Спремност Руске федерације да Србији помогну око решавања питања статуса Косова и Метохије никада није довођена у питање. Руски званичници су више пута наглашавали да пријатељство и заједнички интереси два народа подразумевају и велику подршку Србији на дипломатском плану.
„Бриселски“ преговори које српске власти воде са приштинским привременим институцијама су доспели у ћорсокак. Мрвице које Србији понуђене кроз „Заједницу српских општина“ су последица измештања преговарачког процеса из Уједињених нација у Европску унију.
Ово је заправо био амерички стратешки маневар, будући да у Савету безбедности УН имају Руску федерацију и Кину, које су више пута потврдиле да територијални интегритет држава чланица УН не сме бити прекршен.
То значи да је Американцима било важно да се преговори са сепаратистичком структуром из Приштине одвијају без присуства Руса, чиме би притисци на Србију били снажнији и делотворнији.
Високи руски званичник нам је потврдио овакав развој ситуације уз напомену: „Српска влада је у септембру 2010 године предложила да Генерална скупштина УН донесе резолуцију о којој ће децидно бити наведено да једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања.
Након тога је уследио притисак Запада, па је српска дипломатија на челу са тадашњим министром Јеремићем попустила и избацила тај део из предлога резолуције.“
Наш саговорник наставља и подсећа да у првом предлогу резолуције није ни било помена о ЕУ као посреднику у преговорима, и констатује „тим првим предлогом су стране у преговорима позване да пронађу узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног дијалога, у интересу мира, безбедности и сарадње у региону, као и да се Генералној скупштини предложе даље активности око решења о проблема.“
Тада ступа на сцену познато америчко „убеђивање“, па је српска Влада подлегла притиску и заједно са 27 држава чланица ЕУ (Хрватска тада још није била члан ЕУ) подноси Генералној скупштини драстично измењени текст резолуције, у коме фактички српска влада и Запад позивају ЕУ да буду посредници у дијалогу.
Руски представник на Генералној скупштини Ујединњених нација (Александар Панкин) приликом гласања и изјашњавања о тој „новој“ резолуцији није желео да „досипа со на рану“ српским дипломатама, и констатовао да постоји консензус Србије и ЕУ око питања преговора, али је зато врло јасно ставио до знања да улога Савета безбедности у том процесу не сме бити доведена у питање.
Господин Панкин је тада, на Шездесет четвртом заседању (120. пленарна седница Генералне скупштине УН), 9. септембра 2010, изјавио следеће:
„Принципејални став Русије по питању Косова остаје непромењен. Ми чврсто верујемо да Резолуција Савета безбедности 1244 (1999) остаје потпуно на снази и даље обавезујућа за све као међународно-правни основ за решавање косовског питања. Савет безбедности и даље има водећу улогу у Косовским преговорима.
Мислимо да је важно да Стране наставе дијалог у погледу споразума око Косовског проблема. Значајну улогу у омогућавању тог процеса ће наставити да игра Мисија УН на Косову на основу мандата који јој је дат од стране Савета безбедности.“
Став Руске федерације и пружена рука за враћање преговора под окриље УН још увек постоји и никада није довођен у питање.
На српској влади и властима је да ту руку прихвате и омогуће да се процес преговора води под окриљем и пред очима целог цивилизованог света.
http://www.intermagazin.rs/ruski-mediji-...o-kosmeta/
НОРВЕШКИ ОФИЦИР ОТКРИО ИСТИНУ И ШОКИРАО СВЕ: Нећу да ћутим, терористички напад на Србе у Ливадицама организовали су Американци!
20 јануара 2017
KFOR-depleted-uranium-croppedДанас се навршава 15 година од терористичког акта над аутобусом „Ниш експреса“ који је превозио расељене Србе до гробних места у својим местима дакле су протерани. За не мали број њих, то је значило сусрет са оним што су годину или две раније избегли, смрт.
„Ноћ пре тога Ружица Трајковић је сањала да ће се нешто страшно десити, али није могла ни да замисли да ће се то десити њој. Није требала да буде у првом аутобусу али је возач после паузе био нестрпљив да крену што пре. Нешто касније платиће најскупљу цену за своје нестрпљење“ започео је своје сведочење у књизи „Остаци аутобуса“ Кристијан Каш, норвешки официр и новинар при окупационим снагама КФОР-а.
Тај дан променио је његов живот. Став о учешће норвешке војске у рату против Србије, на улогу америчког агресора на војно мешање у светске кризе које најчешће и сами изазивају, почео је разграђивати тихо, прво у себи.
Сав ужас који га је преплавио описао је у тој књизи јасно дајући до знања да је напад могао бити спречен и да су у њему учествовале и међународне интересне групе чије је средство оно против чега се само наизглед боре, крвави ужас тероризма.
Непосредно пре напада британски војници су прегледали аутобус због опасности од подметнутих бомби, Ружица, са којом је касније Кристијан обавио интервју, сматрала је да је уобичајена процедура јер „аутобуси са расељеним Србима улазе на непријатељску територију окупирану Албанцима“. Ипак ово је узнемирило 50-так путника аутобуса који су се питали да ли КФОР зна нешто што они не знају? Такође уобичајено је било и да шиптарска деца камењем гађају аутобусе са Србима.
„Покријмо прозоре јакнама да се заштитимо од каменица, рекла је Ружица не знајући да их јакне неће моћи заштити од онога што ће уследити“.
Шведске трупе окупационих снага чекале су да аутобус пређе административни прелаз између централне Србије и јужне покрајине. Срби би радије да их обезбеђују српске полицијске снаге али после Кумановског споразума то није било могуће. Дан раније шведски војници су проверили пут у потрази за импровизаним екслопзивним направама, нису пронашли ништа. Међутим, нису рачунали на ратно искуство Фљорима Ејупија и његових људи који су били припадници терористичких јединица УЋК. Зналачки су сакрили експлозив на путу којим се аутобус морао кретати. Сачекали су. Дозволили су да претходница војне пратње пређе место на коме се налазио експлозив а када је наишао аутобус активирали су га и снажни експлозија је разнела аутобус на комаде. Делови аутобуса, људских тела и крв полетели су у свим правцима, записано је у књизи „Остаци аутобуса“ Кристијана Каша.
Тако је 16. фебруара 2001. године почињен један од најстрашнијих терористичких напада на Србе у коме је погинуло 13 а рањено 43 путника. Напад се догодио на територији са које су прогнани а коју је требало да обезбеђује међународна окупациона армада која је две године пре тога бомбардовала Србију како би учинила да планови терориста постану стварност.
Силина експлозије подигла је аутобус у ваздух и одбацила га петнаестак метара далеко од места на којем се бомба налазила, наводи се у Унмиковим документима начињеним непосредно после напада.
У форензичком делу истраге, који је уследио одмах после, на месту са којег је бомба активирана пронађени су опушци цигарета на месту одакле је активиран експлозив и на основу ДНК анализе пронађен починилац.
Недуго затим, наводи се у извештају Унмика, наређено је да се кратер који је настао после експлозије затрпа – „како би саобраћај нормално функционисао“. Истражитељи тврде да су на тај начин уништени докази. Наредбу да се кратер затрпа издали су официри Кфора.
Норвешког официра и новинара, Кристијана Каша, напад је потресао до крајњих граница. Не желећи да се одмах препусти суду углавном је у себи водио дилему о „часном“ учешћу Норвешке са 18 других земаља у бомбардовању Србије и преузимању пуне одговорности за безбедност у покрајини. Остаци аутобуса и људских тела полако су постајали аргументи који су Кристијана разуверавали у оно што је мислио да зна и да је исправно. На крају га је обузео ужас због удела који је сам имао у томе учествујући војно у окупацији покрајине… Све што је могао да каже било је „Србијо, извини“. Покренуо је интернет страну на којој је приказивао ужасе и лажи којима се запад користио против Срба, постао је један од најактивнијих сведока српског страдања. О томе говори за КМ Новине.
„Наравно, био сам официр на Косову, а не новинар као што сам мислио. Чињеница да нисам био независни новинар је нешто чега сам био веома свестан, као и то да нисам заступао своје мишљење. То је такође био фактор за одсуство неопходне критичке дистанце према томе како моја организација обавља своју мисију. И тако сам бранио НАТО бомбардовање Југославије, а кривицу за бомбардовање приписивао искључиво Слободану Милошевићу“ каже Кристијан о првој фази и наивном учешћу у окупационој мисији НАТО-а.
„Када неко каже да сам радио као новинар у саставу Кфора, ја протестујем. Не може једна особа да буде новинар и истовремено представља КФОР и НАТО. Када се осврнем на изјаве које сам припремао као представник за штампу, видим да су биле сувише оптимистичне али мој посао је био да ситуацију представим у најпозитивнијем светлу. Ни на који начин није пријатно када се осврнем на своје изјаве из времена док сам био официр НАТО-а, али мислим да је важно да сам направио први корак да се лично извиним. Тек онда Срби, Албанци и други могу жале за грешкама које су направили“ недвосмислен је бивши официр НАТО-а кога је српски народ разумео и прихватио као свог.
„Што се мене тиче, волео бих да нисма био толико оптимистичан о могућностима функционалног мултиетничког друштва на Косову и Метохији“ каже он из угла некога ко је кроз мирис крви схватио да ужас није на супротној страни против које се бори.
„Сасвим сигурно, 16. фебруар 2001. је био један од најдраматичнијих дана у мом животу. Албански терористи су чекали са импровизованом експлозивном направом ван Подујева на прелазу са покрајином код Мердаре из централне Србије. Бомба је убила 12-торо људи, укључујући и малог Данила који је имао 2 године, заједно са оба родитеља. Ја сам стигао на место напада сат и по после експлозије.
Постоје поуздани докази који указују на одговорност за злочин припада Ејупију који је био вођа терориста који су чекали поред пута. Такође постоје поуздани докази који указују да је Ејупи био средство ЦИА-е да дестабилизују Србију, такође и после пада Слободана Милошевића.
Ејупи је касније осуђен на 40 година затвора, али је убрзо пуштен на слободу због „недостатка доказа“. Али онда је такође радио за ЦИА и успео да „побегне“ из америчке војне базе Бондстил… Ејупи је због овога велики херој код Албанаца на Косову и Метохији, тако они настављају да нарастају у свом национализму. То је био дан када сам почео да се питам да ли смо урадили праву ствар када смо отишли у рат против Југославије.
livadice1До данашњег дана, још увек се сећам мириса, делова тела и крви, а фотографије са места експлозије можете видети ОВДЕ. Прве три три фотографије су моје , а остали су из истраге. Захваљујући Горици Шћепановић (која се и сама налазила у аутобусу у тренутку напада) могу да их прикажем. Али упозорење: Ове слике су веома потресне. Немојте их отворити ако нисте спремни за то. И немојмо никада заборавити жртве и никада одустати од борбе за правду.
У терористичком нападу на аутобус у Ливадицама код Подујева страдали су:
1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943.) Ниш,
2. Милинко Краговић (рођен 5. јануара 1943.),
3. Лазар Миликић (рођен 19. јуна 1936) Липљан,
4. Драган Вукотић (рођен 2. новембра 1954.) Косово Поље,
5. Снежана Чокић Вукотић (рођена 16. фебруара 1975.) Липљан,
6. Данило Чокић (рођен 1999. ’02.), имао је две године, син Драгана Вукотића и Снежане Чокић Вукотић. (Напомена: мајка Данила Чокића била је у поодмаклом периоду трудноће и ускоро су очекивали принову што број жртава подиже на 13. а ово углавном нико не помиње),
7. Слободана Јованић, можда Слободан, 1970-08-12, из Краљева
8. Мирјана Драговић (рођена 12. јануара, 1981.) Лапље Село
9. Сунчица Пејчић, (рођена 14. јануара, 1972.) Приштина,
10. Тихомир Стојковић (рођен 18. јануара 1969.) Косовска Каменица
11. Живана Токић, (рођена 5. маја 1948.), Скуланево, централно Косово, упокојила се 10 касније од последица задобијених повреда,
12. Н. Токић, Живанин супруг. Упокојио се два месеца касније од рана задобијених у овом терористичком нападу.
Кристијан сматра да је напад на аутобусе Ниш – експреса такође важан да се разуме шири контекст у коме су се НАТО, Кфор и међународна заједница руководили. „Посебно америчке обавештајне службе су активно користиле шиптарске наоружане групе да дестабилизују демократски изабрану владу у Београду, чак и после пада Милошевића“ тврди Кристијан.
У тексту који је раније писао „САД дестабилизују Србију албанском герилом“, даје много детаља о томе.
„Након што су КФОР и такозвана Међународна заједница преузели контролу над Косовом и Метохијом 12. јуна 1999. године, дозвољено нам је да подржавамо албанску герилу, зовите их терористима ако желите, да дестабилизују Србију. У овом чланку, ја вас водим на путовање кроз моја лична искустава и сусрете као новинар са овим побуњеницима“ каже Кристијан.
Осим што његово искуство, сведочење и борба представљају одличан траг и доказ о времену које сви полако заборављамо и које ће постати објект конструкције из некадашњих забележака, које могу бити „много оптимистичније“ него што је то стварност била, оно што Кристијан бележи представља један од ретких крунских доказа умешаности САД и њихових савезника агресора, против Србије. То у потпуности објашњава да су терор и прогон спроводили Шиптари најчешће уз пуну америчку логистику па чак и на иницијативу. Управо зато нема ни једног кажњеног терористе због злочина над Србима које су они починили.
Јохан Мекес, холандски снајпериста који је Кашу потврдио да је убијао Србе зарад шиптарских терориста и после завршетка рата на Косову. (Фото:Кристиан Каш)
Такође, сазнања указују на директну дестабилизацију и уништење српске државе као било каквог релевантног политичког субјекта. А у таквим походима жртве, углавном српске, нису ни случајне ни непожељне. Страхом, очајањем, неправдом и понижењем треба уништити сваки отпор и од народа-жртве начинити поданика који ће таквим положајем чак бити срећан. То, као што видимо ових дана, успева у круговима од стране Запада контролисаних политичара и властодржаца али народ се не мири са својим жртвама и овако грубо масакрираним сународницима само зато јер су Срби чија смрт треба да ослаби и друге Србе.
Жртве чијег се страдања сећамо на данашњи дан, сасвим сигурно су у добром броју пред Господом и молитвеници за свој народ. Као и други праведно страдали, и данашњих 13 душа чека на правду и тренутак да се народ охрабри, уразуми и покрене на повраћање своје земље и свог достојанства.
Надајмо се само да нам за то не требају нове, невине жртве.
http://www.intermagazin.rs/norveski-ofic.../?lang=cir