[Шумадинац]

Када су у питању избори којих смо били активни учесници (а не само пасивни сведоци надам се) више је него евидентно да нешто смрди. Немогуће је да са ким год моја маленкост или моји пријатељи дођу у контакт долазимо до болне констатације да нико није гласао за „Победника“. Или неко лаже од мојих пријатеља или нешто заудара са врха.

Али, нешто ипак више верујем својим контактима. Нико није толико наиван. Не можемо се играти аутистичности. Видели смо статистике не само у Србији него и у дијаспори. Видели прљаву кампању и блокаду медијског простора (ако нисмо толико излапели прошлог петка су све новине биле политички врбоване). По нарави сам патолошки аполитичан, али ако мене аполитичног овако потреса дефинитивна крађа избора, крађа мозга, или шта већ – како ли је тек онима који су политички острашћени?

Ако је статистика објективна, онда „честитке“ Победнику, али онда смо као народ заиста пукли у тоталности. У реду, нека буде да опозиција је била нула, али свака статичност оних који нису изашли на изборе је била заправо подршка постојећем режиму да настави да одржава диктатуру. Није битно ко ће за кога да гласа, али је битно да се дежурни манекен, који оргазмично воли власт као што воли себе, коначно смакне са екрана и фотеље.

Можда је утопија да ће нам бити боље, јер ко год дође на власт дозволи да га иста поквари, али нека нада мора да постоји. Побогу, не видимо побољшање стандарда већ деценијама! Никако! Због силних задужења или због поигравања са народом и њиховим новцем којим уредно плаћају порез. Због продавања земље и фирми људима који нас не више ни постепено него рапидно поробљавају. Ко ће набројати разлоге?!

Нехумано је живети у оваквим условима. Не може се кокетирати са проевропским стандардима а немати проевропску плату. Ако смо већ довољно ојађени да се као иконе Божије посматрамо само кроз изборни глас, онда је велико зло ако смо ту пасивни под паролом „сви су исти“.

Стање свести код Срба осим што је антисолидарно тим више одсликава психологију онога ко воли свог мучитеља. Јер, фирера воле и ови што га не воле никако управо пасивношћу самом. То је дефинитивно за нервирање.

Али горе од неуротичара су апатични ликови који се у све разумеју и тобоже представљају „глас разума“ народу а да сами стоје по страни не чинећи ништа. Такве треба исповраћати. Гора позиција од ове је промоција неке своје фиктивне вере која не мари за политику, јер све што купујемо и плаћамо – производ је одређене политике.

Нисмо грађани само Небеса него и конкретне државе. Не можемо тако апстрактно живети. Нема логике, нити је умесно. Колико су сви системи вредности у сваком сегменту битисања и у свим институцијама постали накарадни – не могу више бити ни песимиста. И све се креће у неком болесном амбијенту лажног оптимизма где све наводно добро функционише. Било да се дотичемо црквеног или политичког миљеа.

Систем навикава човека да он буде задовољан у сопственој безвредности. А када се навикнеш на ударце – онда престане да те боли и да ти смета. Зато је равнодушност тако опасна. А да нисмо ни свесни каква снага се у нама крије. Уместо тога плашимо се промена или очекујемо да ће неко други уместо наше активности допринети било каквом бољитку. Да увалимо другом властиту одговорност.

Ајд' уздравље!