15-04-2017, 10:38 PM
(15-04-2017, 07:10 PM)Pravda Пише: Сада је хит прича на интернету да су Руси 1995. пред олују наоружавали Хрвате ракетним Системом С-300 итд.А то што нам Руси у данашње време сваки пут пошаљу Новогодишњу честитку типа враћајте нам паре у року од 2. сата, то нема везе са братсвом као и издаја Карађорђа и његових устаника, када су склопили мир са Турцима,као због Наполеона а Турци нас после поклаше ко никад, довлачећи војску са Руског фронта.
Колико је познато по тадашњим извештајима новинским тај систем је у Хрватску ушао из Украјине. Друго, након слома СССР у Русији и осталим СССР-републикама није купио оружје само ко није хтео. Значи, назнака је на купио. Никоме ништа није дато гратис. А могло је да се купи што на црно, што на бело.
Што се тиче, Карађорђа и устанка. Русија је миром у Букурешту тачку 12. тог споразума договорила тако да се узму у обзир и српски интереси. На штету Срба је ишло то што су морали да сруше Делиград и још нека утврђења, као и да пусте турску војску у градове. Међутим, као што је позато Русија овај договор није направила добре воље, него притиснута Напоелоном, који је као што је познато тада заузео и Москву (Хитлер то рецимо није успео).
Срби су овај споразум одбацили и устанак је пропао, али не само руском кривицом, него пре свега због унутрашњих сукоба међу вођама устанка. Карађорђе је предлагао да се поруше утврђења и да се устаници повуку у планине и ратују четнички јер је сматрао да ће турска војска да се распе чим наступи зима (што се и десило). Међутим на састанку Совјета овај начин одбране Србије је одбачен, а пристало се на фронтовски рат (предлог министра војног Младена Миловановића) и то се завршило како се завршило. Након тога поново смо имали турску војску у градовима, порушена утврђења и терор над Србима. Да се пристало на Букурештански мир имали би све ово само без терора, а као што смо видели Милош је касније доста лако потиснуо ову турску војску из градова. Не треба заборавити да је већ крајем 1913. Русија сломила Напоелона и да би након тога поново могла да се више посвети Балкану.
Заборавља се нпр. да је 1830. Турска дозволила Србији устав (практично одлучујучи корак ка незавишношћу) након великог дипломатског притиска Русије, као и да је устанак већ 1809. већ био осуђен на пропаст (опет због унутрашњих размерица између Добрњца, Хајдук Вељка и Миленко Стајковића са једне стране, те Младена Миловановића с друге стране) и да је пад Београда спречен само интервенцијом руске војске. То Србе није дозвало памети и онда се десила 1813.
Значи, пре него што се почне нешто писати, ваљало би то добро простудирати.