22-08-2013, 05:57 PM
Прво бих разграничио контакт и сарадњу. У контакту је мање-више био свак са сваким, али није сваки контакт сарадња.
Друго, треба разликовати сарадњу у свакодневном смислу речи од сарадње у правном смислу речи. Само ово друго је битно.
Треће, треба разликовати ситуације кад постоје само два непријатеља и кад постоји много непријатеља. У другој ситуацији договор са једним непријатељем против другог није сарадња у правном смислу, већ ратна тактика. Нпр. генерал Младић је користио муслимане против Хрвата а у другим ситуацијама Хрвате против муслимана и нико га не оптужује за сарадњу са непријатељем. Тј. у његово време није било комуниста који би га оптужили.
У вези с овим трећем, кључно је питање легалности. Јер, легална војска практично у рату има сва овлашћења, па тако и да користи једне непријатеље против других. А само постојање нелегалне формације - нпр. партизани - је кривично дело. Зато комунисти никада неће прихватити да априла 1941. није било капитулације, никада неће користити термин ЈВ за четнике, већ ЈВуО и РП, и никад своје формације неће називати другачије него НОВ.
Дража је више пута издавао наређења типа: имамо много непријатеља и борба против свих одједном била би самоубиство; зато је пожељно користити једне против других.
Један од метода тог коришћења била је легалицазија дела јединица у формацијама формално под непријатељском командом, као што је била италијанска Антикомунистичка добровољачка милиција. После капитулације Италије, тај модел су задржали Немци и Динарска четничка дивизија је одмах легализовала један корпус. Ту је било и разних мемтода на тему ''снађи се''. Нпр. четници под командом Манета Роквића имали су легитимације да су четници Милана Недића.
Шта су све радили Дреновићеви четници, не знам тачно, али знам да он никада није смео да користи радио станицу, у страху да прислушкивањем Немци не открију да је под Дражином командом.
Друго, треба разликовати сарадњу у свакодневном смислу речи од сарадње у правном смислу речи. Само ово друго је битно.
Треће, треба разликовати ситуације кад постоје само два непријатеља и кад постоји много непријатеља. У другој ситуацији договор са једним непријатељем против другог није сарадња у правном смислу, већ ратна тактика. Нпр. генерал Младић је користио муслимане против Хрвата а у другим ситуацијама Хрвате против муслимана и нико га не оптужује за сарадњу са непријатељем. Тј. у његово време није било комуниста који би га оптужили.
У вези с овим трећем, кључно је питање легалности. Јер, легална војска практично у рату има сва овлашћења, па тако и да користи једне непријатеље против других. А само постојање нелегалне формације - нпр. партизани - је кривично дело. Зато комунисти никада неће прихватити да априла 1941. није било капитулације, никада неће користити термин ЈВ за четнике, већ ЈВуО и РП, и никад своје формације неће називати другачије него НОВ.
Дража је више пута издавао наређења типа: имамо много непријатеља и борба против свих одједном била би самоубиство; зато је пожељно користити једне против других.
Један од метода тог коришћења била је легалицазија дела јединица у формацијама формално под непријатељском командом, као што је била италијанска Антикомунистичка добровољачка милиција. После капитулације Италије, тај модел су задржали Немци и Динарска четничка дивизија је одмах легализовала један корпус. Ту је било и разних мемтода на тему ''снађи се''. Нпр. четници под командом Манета Роквића имали су легитимације да су четници Милана Недића.
Шта су све радили Дреновићеви четници, не знам тачно, али знам да он никада није смео да користи радио станицу, у страху да прислушкивањем Немци не открију да је под Дражином командом.