20-12-2013, 09:22 PM
A sad biografija verovatno najcudnijeg Nemca u citavoj srpskoj istoriji (ako ne racunamo egzoticni primer glumca Zorana Radmilovica, ciji je otac poceo da se izjasnjava kao Srbin iako je njegov otac bio cist Nemac).
Rec je o baronu Alfredu fon Shindleru, "frajheru fon Klajstenburu" i brigadnom generalu Nediceve Srpske drzavne straze.
Nazalost, njegova romanticna prica (o kojoj pisu, recimo, Stanislav Krakov i Borislav Mihajlovic Mihiz) se zavrsila tragicno. Titoisticka vlast ga je streljala 2. septembra 1946. godine u Jajincima.
Ali da pocnemo iz pocetka...
Ovaj nekadasnji porucnik austrijske vojske (sin pruskog plemica, pukovnika Eduarda) je sluzvovao u Banjaluci I TAMO SE ZALJUBIO U SRPKINJU JELENU, rodom sa Banije.
I to se zaljubio toliko da je dao ostavku u vojsci, zaposlio se kao sluzbenik i ozenio se svojom voljenom Srpkinjom.
Na vencanju je presao u pravoslavlje i, cak, uzeo ime svog kuma, Ljubomira Babica.
I to nije bio kraj njegovom srbovanju iz ljubavnih razloga.
Poput kakvog srednjovekovnog viteza, ovaj pruski baron je bio resen da podeli sudbinu sa narodom iz kog je potekla njegova princeza.
I kad je bio 1914. mobilisan u austrougarsku vojsku, on dezertira i prijavljuje se u srpsku armiju gde ce preci Albaniju, a zatim ce se boriti kao specijalac vojvode Vuka u najzescim okrsajima sa Bugarima i ucestvovati u junackom proboju Solunskog fronta.
Zbog ljubomore kolega-oficira ce jedva poloziti majorski ispit, ali ce Drugo svetski rat docekati kao pukovnik.
U Aprilskom ratu ucestvuje, komandujuci artiljerijskim pukom u Makedoniji (gde i general Nedic, nas jedini visoki oficir koji je pruzio zestok otpor nemackoj vojsci).
Zatim se dobrovoljno aktivira kao oficir Nediceve drzavne straze i postize upravo fantasticne rezultate u borbi sa partizanima. Ucestvovao je u likvidaciji Veljka Dugosevica i njegove grupe, ali i u "ciscenju terena" od cetnickih odreda vojvoda Vasilija Karapasevica i Leonida Pljeskovica. Ali je, istovremeno, gajio bliske odnose i prijateljstvo sa majorom Veljom Pileticem iz Ravnogorskog pokreta.
Uspeh njegovih jedinica ga dovodi do polozaja komandanta Srpske drzavne straze i cina generala.
Medjutim, u februaru 1942. je djavo dosao po svoje, jer je generala "Ljubu Babica" prepoznao na terenu (u Nisu) njegov kolega sa nemacke Vojne akademije i odmah ga prijavio komandi Vermahta kao dezertera iz austro-ugarske vojske s pocetka Prvog svetskog rata.
Odmah je smenjen, uhapsen i poslat pred Ratni vojni sud u Bec da mu se sudi kao "veleizdajniku".
General Nedic nudi trenutnu ostavku ako njegov general Babic bude mucen u zatvoru Gestapoa ili pogubljen.
Dolazi do pravog kolapsa u vrhu srpske vojne komande.
I nijedna strana ne zeli da popusti.
Ipak, Nemci salju pruskog Srbina "na mesto zlocina", u Bec koji (iako je proslo vec skoro 30 godina) ne zaboravlja ponizenje kroz javnog odbacivanja nemackog imena, austrijskog drzavljanstva i vojne zakletve "K und K monarhiji".
To nije moglo proci nekaznjeno.
Kao u nekom avanturistickom romanu, posle godinu dana boravka u strogom vojnom zatvoru, salju ga u konc-logor Osnabrik gde dozivljava bojkot i pravu harangu od strane drugih srpskih oficira, vojnih zarobljenika, zbog svoje bliske saradnje sa generalom Nedicem.
To ga dovodi do ruba nervnog slona i, cak, do dusevne bolnice...
Za njega nigde nema mira, ni utehe.
Tako je preziveo rat i onda nastavio da se druzi sa vidjenim srpskim antikomunistima, sto ga je dovelo i u kontakt sa Titovim operativcima, prerusenim u americke uniforme.
Oni otimaju (za njih zloglasnog) "Ljubu Babica" i prebacuju ga, svojim pacovskim kanalima, u (od strane komunista) okupirani Beograd, u jezivi zatvor u Djusinoj ulici, tamo gde se drze najtvrdji primerci "nepopravljivih Srba".
Tamo je i strashno, danonocno mucen.
Sudjen je sa drugim srpskim prvacima antikomunisticke borbe i osudjen na smrt streljanjem.
Pogubljen je na strelistu u Jajincima.
Streljan je "zbog velikosrpskog nacionalizma", Alfred (ili, po nekima Albreht) fon Shindler - od strane antisrpski nastrojenih Srba - kao pravoslavni Srbin i Nedicev komandant "Ljubo Babic".
Kosti su mu razbacane i ostao je bez groba i pomena.
Za njega i njegovu sudbinu nije bilo milosti ni razumevanja, ni sa jedne strane zaracenih frontova.
Ni na nebu ni na zemlji.
Ni tada ni onda.
Evo, sve do sada.
Srpskog Nemca ubili su nesrpski Srbi.
Kada je ubijen, ovaj pruski plemic i srpski general je imao 56 godina.
Evo prilike da mu, posle 67 godina, konacno osvetlimo ime i opisemo sudbinu onako kako je zasluzio.
Slava mu!
![[Слика: 395021_383205378424398_684996546_n.jpg]](https://fbcdn-sphotos-h-a.akamaihd.net/hphotos-ak-frc3/395021_383205378424398_684996546_n.jpg)
Rec je o baronu Alfredu fon Shindleru, "frajheru fon Klajstenburu" i brigadnom generalu Nediceve Srpske drzavne straze.
Nazalost, njegova romanticna prica (o kojoj pisu, recimo, Stanislav Krakov i Borislav Mihajlovic Mihiz) se zavrsila tragicno. Titoisticka vlast ga je streljala 2. septembra 1946. godine u Jajincima.
Ali da pocnemo iz pocetka...
Ovaj nekadasnji porucnik austrijske vojske (sin pruskog plemica, pukovnika Eduarda) je sluzvovao u Banjaluci I TAMO SE ZALJUBIO U SRPKINJU JELENU, rodom sa Banije.
I to se zaljubio toliko da je dao ostavku u vojsci, zaposlio se kao sluzbenik i ozenio se svojom voljenom Srpkinjom.
Na vencanju je presao u pravoslavlje i, cak, uzeo ime svog kuma, Ljubomira Babica.
I to nije bio kraj njegovom srbovanju iz ljubavnih razloga.
Poput kakvog srednjovekovnog viteza, ovaj pruski baron je bio resen da podeli sudbinu sa narodom iz kog je potekla njegova princeza.
I kad je bio 1914. mobilisan u austrougarsku vojsku, on dezertira i prijavljuje se u srpsku armiju gde ce preci Albaniju, a zatim ce se boriti kao specijalac vojvode Vuka u najzescim okrsajima sa Bugarima i ucestvovati u junackom proboju Solunskog fronta.
Zbog ljubomore kolega-oficira ce jedva poloziti majorski ispit, ali ce Drugo svetski rat docekati kao pukovnik.
U Aprilskom ratu ucestvuje, komandujuci artiljerijskim pukom u Makedoniji (gde i general Nedic, nas jedini visoki oficir koji je pruzio zestok otpor nemackoj vojsci).
Zatim se dobrovoljno aktivira kao oficir Nediceve drzavne straze i postize upravo fantasticne rezultate u borbi sa partizanima. Ucestvovao je u likvidaciji Veljka Dugosevica i njegove grupe, ali i u "ciscenju terena" od cetnickih odreda vojvoda Vasilija Karapasevica i Leonida Pljeskovica. Ali je, istovremeno, gajio bliske odnose i prijateljstvo sa majorom Veljom Pileticem iz Ravnogorskog pokreta.
Uspeh njegovih jedinica ga dovodi do polozaja komandanta Srpske drzavne straze i cina generala.
Medjutim, u februaru 1942. je djavo dosao po svoje, jer je generala "Ljubu Babica" prepoznao na terenu (u Nisu) njegov kolega sa nemacke Vojne akademije i odmah ga prijavio komandi Vermahta kao dezertera iz austro-ugarske vojske s pocetka Prvog svetskog rata.
Odmah je smenjen, uhapsen i poslat pred Ratni vojni sud u Bec da mu se sudi kao "veleizdajniku".
General Nedic nudi trenutnu ostavku ako njegov general Babic bude mucen u zatvoru Gestapoa ili pogubljen.
Dolazi do pravog kolapsa u vrhu srpske vojne komande.
I nijedna strana ne zeli da popusti.
Ipak, Nemci salju pruskog Srbina "na mesto zlocina", u Bec koji (iako je proslo vec skoro 30 godina) ne zaboravlja ponizenje kroz javnog odbacivanja nemackog imena, austrijskog drzavljanstva i vojne zakletve "K und K monarhiji".
To nije moglo proci nekaznjeno.
Kao u nekom avanturistickom romanu, posle godinu dana boravka u strogom vojnom zatvoru, salju ga u konc-logor Osnabrik gde dozivljava bojkot i pravu harangu od strane drugih srpskih oficira, vojnih zarobljenika, zbog svoje bliske saradnje sa generalom Nedicem.
To ga dovodi do ruba nervnog slona i, cak, do dusevne bolnice...
Za njega nigde nema mira, ni utehe.
Tako je preziveo rat i onda nastavio da se druzi sa vidjenim srpskim antikomunistima, sto ga je dovelo i u kontakt sa Titovim operativcima, prerusenim u americke uniforme.
Oni otimaju (za njih zloglasnog) "Ljubu Babica" i prebacuju ga, svojim pacovskim kanalima, u (od strane komunista) okupirani Beograd, u jezivi zatvor u Djusinoj ulici, tamo gde se drze najtvrdji primerci "nepopravljivih Srba".
Tamo je i strashno, danonocno mucen.
Sudjen je sa drugim srpskim prvacima antikomunisticke borbe i osudjen na smrt streljanjem.
Pogubljen je na strelistu u Jajincima.
Streljan je "zbog velikosrpskog nacionalizma", Alfred (ili, po nekima Albreht) fon Shindler - od strane antisrpski nastrojenih Srba - kao pravoslavni Srbin i Nedicev komandant "Ljubo Babic".
Kosti su mu razbacane i ostao je bez groba i pomena.
Za njega i njegovu sudbinu nije bilo milosti ni razumevanja, ni sa jedne strane zaracenih frontova.
Ni na nebu ni na zemlji.
Ni tada ni onda.
Evo, sve do sada.
Srpskog Nemca ubili su nesrpski Srbi.
Kada je ubijen, ovaj pruski plemic i srpski general je imao 56 godina.
Evo prilike da mu, posle 67 godina, konacno osvetlimo ime i opisemo sudbinu onako kako je zasluzio.
Slava mu!