22-12-2013, 02:27 AM
Не пише тако Звонко. Ево шта пише и мислим да нема разлога да му не верујемо:
Међу онима који су се од почетка нашли уз Михаиловића био је један кршан и весео Херцеговац, поручник Илија Пажин. Илија се често шалио са Фрањом, па се кроз шале и тегобан живот између њих двојице развило пријатељство. Кад је одред стигао на Равну Гору, Пажин и Сеничар сместили су се у исту трлу, одмах до колибе коју смо звали Главни штаб, зато што је у њој ноћивао Дража. Већ првих дана људи из суседних па и удаљенијих села стидљиво су, а у почетку и са неповерењем, долазили до нас у планину. Једног дана стигла је и група ојађених Босанаца и међу њима један коме су усташе још у априлу убили жену и децу. Од очајања и бола несрећник је био шенуо памећу. Тражио је бомбе и муницију да се што пре врати на своје згариште и свети онима који су му уништили све што је у животу имао. На несрећу, један од наших људи, који је од самог почетка гледао на Фрању са подозрењем и љубомором, бацио је угарак у стог сена дошанувши Босанцу да је Фрања Хрват. Следеће ноћи, кад је људство полегало, Босанац се дочепао нечије пушке и увукао у колибу у којој су спавали Пажин и Сеничар.
Да би се нашалио, Илија се те ноћи пружио по Фрањином лежишту на коме је овај у току дана био простро свежу папрат и нарамак чисте сламе. У глувој ноћи, кроз дубоки поток одјекнула су само два пуцња, али праћена хиљадама одјека стварали су утисак да се руши планина. У полусну, помишљајући на немачки ваздушни напад, војници су се за трен ока сручили у поток. Из Фрањине колибе чули су се јауци. У локви крви погођен на два места, лежао је на простртој слами Илија Пажин, несуђена жртва ове трагедије. Уздржавајући сузе Фрања је свога пријатеља умотао у сељачке шаренице и на воловским колима спустио до среске болнице у Горњем Милановцу. На жалост за Илију није било помоћи. Сахрањен је на милановачком гробљу, а гроб му је, када сам год поред њега прошао, био окићен цвећем и зеленилом.
У пометњи која се те ноћи створила, Босанац се докопао оближње шуме у којој му се траг заувек изгубио.
Звонко Вучковић, Сећања из рата, Крагујевац, 2001, страна 83.
Међу онима који су се од почетка нашли уз Михаиловића био је један кршан и весео Херцеговац, поручник Илија Пажин. Илија се често шалио са Фрањом, па се кроз шале и тегобан живот између њих двојице развило пријатељство. Кад је одред стигао на Равну Гору, Пажин и Сеничар сместили су се у исту трлу, одмах до колибе коју смо звали Главни штаб, зато што је у њој ноћивао Дража. Већ првих дана људи из суседних па и удаљенијих села стидљиво су, а у почетку и са неповерењем, долазили до нас у планину. Једног дана стигла је и група ојађених Босанаца и међу њима један коме су усташе још у априлу убили жену и децу. Од очајања и бола несрећник је био шенуо памећу. Тражио је бомбе и муницију да се што пре врати на своје згариште и свети онима који су му уништили све што је у животу имао. На несрећу, један од наших људи, који је од самог почетка гледао на Фрању са подозрењем и љубомором, бацио је угарак у стог сена дошанувши Босанцу да је Фрања Хрват. Следеће ноћи, кад је људство полегало, Босанац се дочепао нечије пушке и увукао у колибу у којој су спавали Пажин и Сеничар.
Да би се нашалио, Илија се те ноћи пружио по Фрањином лежишту на коме је овај у току дана био простро свежу папрат и нарамак чисте сламе. У глувој ноћи, кроз дубоки поток одјекнула су само два пуцња, али праћена хиљадама одјека стварали су утисак да се руши планина. У полусну, помишљајући на немачки ваздушни напад, војници су се за трен ока сручили у поток. Из Фрањине колибе чули су се јауци. У локви крви погођен на два места, лежао је на простртој слами Илија Пажин, несуђена жртва ове трагедије. Уздржавајући сузе Фрања је свога пријатеља умотао у сељачке шаренице и на воловским колима спустио до среске болнице у Горњем Милановцу. На жалост за Илију није било помоћи. Сахрањен је на милановачком гробљу, а гроб му је, када сам год поред њега прошао, био окићен цвећем и зеленилом.
У пометњи која се те ноћи створила, Босанац се докопао оближње шуме у којој му се траг заувек изгубио.
Звонко Вучковић, Сећања из рата, Крагујевац, 2001, страна 83.