[Милослав Самарџић]

Николај:
Ево рецимо моје село је први радио-апарат добило тек после рата. Прича мој ћале како се окупио цео заселак да га виде кад га је неко из села купио, па онда одврну коло и играју док не попадају. А село је лежало на цариградском друму, поред важног железничког чворишта у Лапову, на путу који је повезивао Крагујевац са путем Београд-Ниш, и било је пре рата једно од највећих на територији данашње Србије, па и шире (преко 4500 становника). Могу мислити како су технички била опремљена села на Жабљаку и томе слично.

- Војска је била по селима и сељаци су је после 25. марта гледали с презрењем због потписивања пакта са Хитлером, а после 27. марта са одушевљењем.

Николај:
Па је ли могуће да је “народ” (са српским интелектуалцима) више био изиритиран тиме што је потписан спасоносни споразум са претећом силом, него када је основана Бановина Хрватска две године раније?

- То апсолутно нико сем љотићеваца није видео као спасоносни споразум. Маса је то видела као срамни споразум, као још једну подвалу, још један уступак, који ће бити скупо плаћен, и морално и материјално. Сматрало се да ће Хитлер потписати шта год ради преваре.