[Милослав Самарџић]

Српско село пре рата, по опису Миодрага Бељаковића, у књизи ''Под облацима Србије'' (у вези оног што неко рече да је село било бедно а сељаци неупућени):

Крађе, као појава, биле су скоро незамисливе. До туча је до­ла­зило углавном због имања, а до ретких убистава највише из љубоморе. Из користољубља - ретко. Познати хајдук Игња­ти­је­вић - Кореја, сељак из села Бање, средином тридесетих година, на­падао је и пљачкао имућније сељаке из неколико срезова. Вест да је Кореју убио јатак у селу Стојнику, примљена је са ола­кшањем. Жандари из станице у Доњој Шаторњи, који су се до­тле често појављивали у потрази за хајдуком, виђани су много ређе. Навраћали су понекад само на славе пријатеља или да посете локалне љубавнице.
Читава средина је била врло напредна и богата. Најновије пољопривредне машине куповане су у Немачкој или Чехосло­вач­кој. Појава ситне индустрије, црепана, млинова и малих ра­дњи, повећан интерес за трговину и жеља за образовањем, би­ли су неспорни знаци да је српско село ишло у корак са Евро­пом. Свако село није имало цркву, али је већина села имала шко­лу. Интересовање сељака било је широко; волели су по­литику и били добро обавештени шта се у свету ради. Новине и књиге су овде продирале заједно са потрошачким арти­кли­ма. Чим се чуло да је неко тога дана био у Крагујевцу, Аранђе­ло­вцу или Тополи, отац и ујак су нас слали код њих да видимо да ли су донели тазе новине.
Ова тежња за модернизацијом села свакако би се наставила природним и постепеним путем, да није била сурово пре­ки­нута доласком новог, најстрашнијег рата који је српски народ икад доживео.