[Милослав Самарџић]

Разне изјаве по средствима информисања, о овој рехабилитацији, ме потакоше да напишем овај коментар.

По мени нај небулознија је она да ће то утицати на канонизацију Степинца!
Канонизација зависи од тога како садашњи врх Католичке цркве жели да уређује своје будуће односе са СПЦ, а не од рехабилитације (за њих) тамо неког Калабића. На крају колико се убијених католика и срушених католичких цркава ставља на душу Калабићу?
Можда неосуђивање злочина над Италијанима (иначе католицима) у Истри и Далмацији има више утицаја на ту канонизацију него рехабилитација Калабића.

Следећа ствар и можда нај сложенија, утицај на међународни углед и позицију Србије.
Па да кренем редом:
1.)Антифашизам
-Људи заборављају да је и ЈВуО била антифашистичка војска и као таква призната од савезника.
-Влада под чијом је командом била ЈВуО је један од оснивача Организације уједињених нација, па зар је и једна држава савезница Хитлера у групи оснивача ОУН?
2.)Легитимитет
-Ако признајеш једну државу и њену владу, онда признајеш и органе те државе, у овом случају војску, значи све док су савезници признавали краљевску владу признавали су и ЈВуО као савезничку војску антихитлеровске коалиције. Чак и послије споразума Тито-Шубашић, признавањем краља, савезници су признавали и ЈВуО.
-Краљев позив преко Радио Лондона да се ЈВуО стави под Титову команду (за све оне који се мало разумију у руковођење и командовање) није наредба. Да би потчињени извршио неку наредбу, та наредба му мора бити и издана. Дража је имао радио везу са Лондоном и да је добио наредбу да се потчини Титу, та наредба би негдје морала и да постоји. Ако ништа, а онда у документима радио станица, бар оне у Лондону.
-Самим споразумом Тито-Шубашић и комунисти су признали Краљевину Југославију док се неодрже избори за уставотворну скупштину. На све аргументе о нерегуларности тих избора, комунисти одговарају "па зар мислите да би несрби гласали за краља". То никад нећемо сазнати, али не смијемо ни одбацити, посебно узимајући утицај вјерских заједница на тадашње углавном сеоско становништво.
3.)Континуитет
Разни критичари рехабилитације Калабића, а прије њега и Драже и пљувачи по Краљевини Југославији, који себе представљају као српске патриоте, заборављају да су неке границе управо дефинисане међудржавним уговорима Краљевине Југославије. И ако "српске патриоте" не признају Краљевину Југославију, зашто би сусједи признавали данашње границе Србије, које су управо дефинисали са том Краљевином Југославијом (нпр. Румунија границу према Банату)?
Нисмо ли кратковидо пристали да поново тражимо учлањење у ОУН и ако смо њени оснивачи? Па и Милошевић, какав год је био, није био толико луд!!!
Да признавање континуитета Краљевине Југославије значи и признавање континуитета и њених институција, значи и њене војске. Не може, ово хоћу, ово нећу!
Ствар је само времена кад ће неко поставити питање редефинисања граница Србије, које су дефинисали са Краљевином Југославијом. Ове данашње "српске патриоте и антифашисти" или су плаћени са стране или су толико кратковиди да због (пар гласова или неке имовине добијене у комунизму, па приватизоване) "килограма меса кољу била од тону". Шта год од тога да је у питању они су веома опасни по будућност Србије и Српског народа уопште.


Даље, то стално упозовавање "сад ће хрвати да ураде ово".
Па зар нису борце против ФНРЈ/СФРЈ (нпр. Анте Бруно Бушић, Јосип Сенић Пепа) прогласили за хероје? И можемо ли им замјерити на томе док и ми славимо као хероје борце против Краљевине Југославије? Није ли Тито правоснажно озуђен на тзв. Бомбашком процесу за нешто што се данас зове тероризам?
Како можемо славити једног правоснажно осуђеног терористу и причати о борби против тероризма?


И на крају прича о злочинима. Кад осјете да су приче о нелегитимности и неприпадању ЈВуО антихитлеровској коалицији "климаве", онда прелазе на злочине ЈВуО. Да, злочина је било и то није спорно. Али је споран закључак да ЈВуО због тих злочина не може бити ни антифашистичка, ни легитимна војска. Ако је то тако, шта ћемо са совјетским, америчким или британским злочинима против њемачког цивилног становништва? Значи ли то да и њихове војске нису биле антифашистичке?
Наравно свако ко је починио ратни злочин треба да се сматра ратним злочинцем и његова имовина треба да припадне држави, то за мене ни нај мање није спорно. Али СВАКО ко је починио ратни злочин. Па ако се утврди (односно ако се потврди што је послијератна комисија утврдила) да је Калабић починио ратни злочин (или било ко други) не треба га рехабилитовати нити вратити његову имовину. Али исто тако ако се утврди да је нпр. Слободан Пенезић Крцун (или било ко ко није до сада био предмет комисије за утврђивање ратних злочина) починио ратни злочин, треба га прогласити ратним злочинцем и одузети имовину која му је припадала.
Што би Крцун или Јово Капиџић били у повлаштеном положају у односу на Калабића?
Или Тито у односу на Дражу?
Или зашто би жртве комунистичких злочина биле у "неравноправном" положају у односу на жртве других злочинаца? Чувари тековина НОР-а тврде да су убијени на крају (или непосредно послије) рата углавном и сами били злочинци и само је међу њима занемариви мали број невиних. Али шта ћемо са партизанским жртвама на почетку рата (нпр. пасија гробља)?
Да би нешто била правда, један од предуслова је да буде једнако за све. Овако имамо селективну "правду", као Хашки трибунал.
Није ли лицемјерно што се те "српске патриоте" толико буне на Хашки трибунал због двоструких стандарда, кад и сами имају двоструке стандарде?

Све логично!