05-06-2017, 11:57 PM
ЗАР МОРА ТАКО: Ратовао за Србију, сад инвалид, изгубио породицу и нема ни за хлеба
22:20 05.06.2017. 1 коментар
Дели на Вајберу
Београђанин Марјан Манић поставио је на Фејсбук причу о свом пријатељу Борку Ранђеловићу, ратном инвалиду који се борио за своју земљу и изгубио и здравље и породицу. Ужасна Боркова судбина дотакла је и расплакала многе Србе који су је прочитали на Фејсбуку. На срећу, захваљујући хуманим људима, Борко сада може да се нада да ће у његовом тешком животу бар нешто опет кренути набоље.
Статус Марјана Манића преносимо у целости:
У 6:10 стигне ми СМС од мог пријатеља Борка са непознатог броја јер нема кредита на свом:
– Брате мој, знам да си и ти у проблемима али молим те ако можеш купи ми 1 хлеб и јогурт и донеси ми, већ други дан немам ни за хлеб нити једем. Борко
Позовем га ја одмах. Послао ми поруку од комшије.
Прича о Борку:
„Борко је 1973 годиште рођен у Београду а родитељи су му се из пиротског краја доселили у Београд 60-тих. Отац му је радио у ИМР-Раковица као мајстор а мајка у Студентском дому на Карабурми у мензи. Имају једнособан стан на Карабурми који је његова мајка отплаћивала 20 година.
Борко је завршио војну гимназију 1992. и био распоређен прво у Нишу у војној полицији а затим у Лесковцу. Отац му је умро када је имао 11 година од можданог удара на радном месту. Подигла га је мајка. Ретко поштен и добар човек. И дан данас.
Те 1993. и 1994. добија неколико прекоманди, од Хрватске до Требиња. У Сарајеву је први пут рањен 1995. у десну ногу из снајпера. Проводи по ратиштима цео период. Његова мајка о њему ништа није знала скоро годину дана.
Када је све то прошло,као „награду“ добије прекоманду у Београд да буде ближе мајци и ВМА због контроле ноге. Распоређен у касарни на Топчидеру.Ту се мало средио и примирио и оженио.
1997. добија близанце Марка и Милицу. Срећи нема краја. Супругу запошљава у Генералштаб на конкурс за цивилно лице-кафе куварица. Све иде ка бољем. Стара мајка пресрећна.
У јануару 1998 добија прекоманду у Ђаковицу на Косову и Метохији а затим у марту у Призрен. О том периоду никад не говори. У Србици приликом чишћења терена и акције у јулу 1998. буде рањен са два метка. Један му погоди стару рану у десној нози а други десну страну грудног коша.
И то он јуначки поднесе у ВМЦ у Нишу. Изађе са клинике у децембру 1998. Само 7 дана је био на поштеди кући и прославио Нову Годину са породицом и баш на Божић 1999, по њега долази патрола и уручује му наређење да одмах дође у Генералштаб да му се одреди нови ратни распоред.
Он пође са патролом.Не оду у генералштаб већ га одвезу у касарну 7.јули на Вождовцу.Тамо по његовој причи, млада војска са свих страна и резервисти.
Ту добије наредбу да наредних неколико дана мора да ради са војском. Радио је нормално од 7-15 и ишао кући. Никад се није пожалио на болове или да не може или неће. Осећао је константно болове у десној нози.
Почетком фебруара добија наређење да са својом четом иде на гађање и вежбе у пределу Пасуљанских ливада. Пуних седам аутобуса младе војске и он са њима крену пред зору. И на путном налогу је писало да иду на важбу на Пасуљанским ливадама.
На пола пута,стиже их војно возило,пресреће и предаје им нову наредбу. Правац Косово и Метохија.
Млада војска,једни певају, други плачу, трећи занемели од страха, четврти и не знају где иду.Он се труди да им подигне морал.
У Гњилан стижу око 10 ујутру,директно бивају распоређени на положаје, стража, пријавнице.Није било неких тешких окршаја,било је ту и тамо пушкарања. И млада војска се мало ослободила,схватили су где су.. Средином марта 1999 крећу све чешће борбе у околини Гњилана. Свакодневне.
Почиње бомбардовање. Генерал Лазаревић издаје наредбу да се праве макете тенкова и возила од дасака и да се импровизује.Авиони гађају управо те макете. Штета је само била што нисмо имали ПВО који би могао да дејствује кад се авион открије,наше ракете су биле малог домета. Пуца се одозго, пуца се одоздо,са свих страна. Наша војска се храбро бори и не посустаје.
Тог 28.марта 1999 приликом бомбардовања, Борка погађа гелер у главу а поред њега гину његова 3 млада војника. Пребаце га на ВМЦ Ниш а затим на ВМА у Београд. Једва преживи, 22 дана био у коми.
Заврши се рат,Борко неспособан за службу,води борбу за инвалидску пензију. Једва му одобре. Пензија минимална, 16.000дин.
Некако он почиње да се опоравља од гелера, почиње да хода, терапије, лечења, почиње да сам да функционише колико може.
Те 2002. умире му мајка. Од те пензије и женине плате некако су живели. До 2007. Тада му установе на десној нози неки облик карцинома и веома брзо му одсеку десну ногу до кука. Остаје 100% инвалид. И даље прима 16.000дин због „малог радног стажа“.
У кући катастрофа,деца још мала,примања мала,он неспособан да помогне, борба, туга.
Онда 2010. његова жена одлучи да је боље да она и деца оду од њега и наставе да живе код мајора Кртолице (побегао из оних крајева које је Борко ослобађао 90-тих) и са којим је била у вези.
Остави га и одведе и децу. Борко одмах хтео да се убије али смо га одвратили. Након пар месеци његова жена судским путем затражи од њега да плаћа алиментацију за децу. Суд одреди 30% од пензије да иду децу. Није се бунио за то.
Никад није просио по улици. Нас неколико су му свакодневно доносили све што смо могли. Усред ноћи кад затреба.
Сад су деца већ велика, обоје студирају. Обилазе га понекад. Није им ускратио оних 30% ни сад кад су пунолетни. Каже: тата толико може овакав….
Борко сам живи, рањаван 4 пута, без ноге у колицима. Поносан и храбар и племенит.
Испричах вам ову причу јутрос, чисто да вам кажем да у Србији живе и они чији су проблеми већи од наших.
Манић је свој статус објавио 3 јуна, а већ после једног дана прича о Борку Ранђеловићу је стигла је до сваког краја Србије, док је једна хумнана жена преко својих рођака одмах послала пакет са потрепштинама и мало новца. Борка су затим контактирали из једне београдске адвокатске канцеларије, прегледали му документа и рекли да ће му бесплатно урадити ревизију инвалиднине и издејствовати максималну помоћ на коју има право,негде око 45000дин месечно. Такође су му рекли да има право да подигне и новац са осигурања које му је уплаћивано.
Јавили су се такође и неки људи из социјалне службе и позвали га на разгопвор око помоћи путем туђе неге и осталог.
Хвала свима који су поделили мој статус,помогли сте сви Борку и он је захвалан“, навео је на крају Марко Манић.
22:20 05.06.2017. 1 коментар
Дели на Вајберу
Београђанин Марјан Манић поставио је на Фејсбук причу о свом пријатељу Борку Ранђеловићу, ратном инвалиду који се борио за своју земљу и изгубио и здравље и породицу. Ужасна Боркова судбина дотакла је и расплакала многе Србе који су је прочитали на Фејсбуку. На срећу, захваљујући хуманим људима, Борко сада може да се нада да ће у његовом тешком животу бар нешто опет кренути набоље.
Статус Марјана Манића преносимо у целости:
У 6:10 стигне ми СМС од мог пријатеља Борка са непознатог броја јер нема кредита на свом:
– Брате мој, знам да си и ти у проблемима али молим те ако можеш купи ми 1 хлеб и јогурт и донеси ми, већ други дан немам ни за хлеб нити једем. Борко
Позовем га ја одмах. Послао ми поруку од комшије.
Прича о Борку:
„Борко је 1973 годиште рођен у Београду а родитељи су му се из пиротског краја доселили у Београд 60-тих. Отац му је радио у ИМР-Раковица као мајстор а мајка у Студентском дому на Карабурми у мензи. Имају једнособан стан на Карабурми који је његова мајка отплаћивала 20 година.
Борко је завршио војну гимназију 1992. и био распоређен прво у Нишу у војној полицији а затим у Лесковцу. Отац му је умро када је имао 11 година од можданог удара на радном месту. Подигла га је мајка. Ретко поштен и добар човек. И дан данас.
Те 1993. и 1994. добија неколико прекоманди, од Хрватске до Требиња. У Сарајеву је први пут рањен 1995. у десну ногу из снајпера. Проводи по ратиштима цео период. Његова мајка о њему ништа није знала скоро годину дана.
Када је све то прошло,као „награду“ добије прекоманду у Београд да буде ближе мајци и ВМА због контроле ноге. Распоређен у касарни на Топчидеру.Ту се мало средио и примирио и оженио.
1997. добија близанце Марка и Милицу. Срећи нема краја. Супругу запошљава у Генералштаб на конкурс за цивилно лице-кафе куварица. Све иде ка бољем. Стара мајка пресрећна.
У јануару 1998 добија прекоманду у Ђаковицу на Косову и Метохији а затим у марту у Призрен. О том периоду никад не говори. У Србици приликом чишћења терена и акције у јулу 1998. буде рањен са два метка. Један му погоди стару рану у десној нози а други десну страну грудног коша.
И то он јуначки поднесе у ВМЦ у Нишу. Изађе са клинике у децембру 1998. Само 7 дана је био на поштеди кући и прославио Нову Годину са породицом и баш на Божић 1999, по њега долази патрола и уручује му наређење да одмах дође у Генералштаб да му се одреди нови ратни распоред.
Он пође са патролом.Не оду у генералштаб већ га одвезу у касарну 7.јули на Вождовцу.Тамо по његовој причи, млада војска са свих страна и резервисти.
Ту добије наредбу да наредних неколико дана мора да ради са војском. Радио је нормално од 7-15 и ишао кући. Никад се није пожалио на болове или да не може или неће. Осећао је константно болове у десној нози.
Почетком фебруара добија наређење да са својом четом иде на гађање и вежбе у пределу Пасуљанских ливада. Пуних седам аутобуса младе војске и он са њима крену пред зору. И на путном налогу је писало да иду на важбу на Пасуљанским ливадама.
На пола пута,стиже их војно возило,пресреће и предаје им нову наредбу. Правац Косово и Метохија.
Млада војска,једни певају, други плачу, трећи занемели од страха, четврти и не знају где иду.Он се труди да им подигне морал.
У Гњилан стижу око 10 ујутру,директно бивају распоређени на положаје, стража, пријавнице.Није било неких тешких окршаја,било је ту и тамо пушкарања. И млада војска се мало ослободила,схватили су где су.. Средином марта 1999 крећу све чешће борбе у околини Гњилана. Свакодневне.
Почиње бомбардовање. Генерал Лазаревић издаје наредбу да се праве макете тенкова и возила од дасака и да се импровизује.Авиони гађају управо те макете. Штета је само била што нисмо имали ПВО који би могао да дејствује кад се авион открије,наше ракете су биле малог домета. Пуца се одозго, пуца се одоздо,са свих страна. Наша војска се храбро бори и не посустаје.
Тог 28.марта 1999 приликом бомбардовања, Борка погађа гелер у главу а поред њега гину његова 3 млада војника. Пребаце га на ВМЦ Ниш а затим на ВМА у Београд. Једва преживи, 22 дана био у коми.
Заврши се рат,Борко неспособан за службу,води борбу за инвалидску пензију. Једва му одобре. Пензија минимална, 16.000дин.
Некако он почиње да се опоравља од гелера, почиње да хода, терапије, лечења, почиње да сам да функционише колико може.
Те 2002. умире му мајка. Од те пензије и женине плате некако су живели. До 2007. Тада му установе на десној нози неки облик карцинома и веома брзо му одсеку десну ногу до кука. Остаје 100% инвалид. И даље прима 16.000дин због „малог радног стажа“.
У кући катастрофа,деца још мала,примања мала,он неспособан да помогне, борба, туга.
Онда 2010. његова жена одлучи да је боље да она и деца оду од њега и наставе да живе код мајора Кртолице (побегао из оних крајева које је Борко ослобађао 90-тих) и са којим је била у вези.
Остави га и одведе и децу. Борко одмах хтео да се убије али смо га одвратили. Након пар месеци његова жена судским путем затражи од њега да плаћа алиментацију за децу. Суд одреди 30% од пензије да иду децу. Није се бунио за то.
Никад није просио по улици. Нас неколико су му свакодневно доносили све што смо могли. Усред ноћи кад затреба.
Сад су деца већ велика, обоје студирају. Обилазе га понекад. Није им ускратио оних 30% ни сад кад су пунолетни. Каже: тата толико може овакав….
Борко сам живи, рањаван 4 пута, без ноге у колицима. Поносан и храбар и племенит.
Испричах вам ову причу јутрос, чисто да вам кажем да у Србији живе и они чији су проблеми већи од наших.
Манић је свој статус објавио 3 јуна, а већ после једног дана прича о Борку Ранђеловићу је стигла је до сваког краја Србије, док је једна хумнана жена преко својих рођака одмах послала пакет са потрепштинама и мало новца. Борка су затим контактирали из једне београдске адвокатске канцеларије, прегледали му документа и рекли да ће му бесплатно урадити ревизију инвалиднине и издејствовати максималну помоћ на коју има право,негде око 45000дин месечно. Такође су му рекли да има право да подигне и новац са осигурања које му је уплаћивано.
Јавили су се такође и неки људи из социјалне службе и позвали га на разгопвор око помоћи путем туђе неге и осталог.
Хвала свима који су поделили мој статус,помогли сте сви Борку и он је захвалан“, навео је на крају Марко Манић.