09-06-2017, 02:40 PM
Уметност и црвени терор: Иринеј Ћирић (1884 – 1955) или каменовани владика
6. јуна 2017.
Поред уметничке и верске, највећа заоставштина епископа Иринеја јесте 2.800 српске деце спасене из мађарског логора
Епископ бачки Иринеј Ћирић, родољуб, песник, сликар и преводилац, током Другог светског рата спасио је око 2.800 деце и 180 мајки са бебама из мађарског логора Шарвара и удомио их у породице по Бачкој. Основао је Епархијску дечију болницу за лечење малишана оболелих у логору од туберкулозе, а нова власт сачекала га је камењем и батинама, од којих се није опоравио.
Када се 19. августа, на Преображење Господње, 1946. године епископ бачки Иринеј Ћирић упутио у Оџаке, уз веран народ, сачекала га је и група скојеваца и чланица АФЖ. Чим је са верницима и свештенством кренуо у литију, насрнули су на њих, викали, псовали и бацали камење. Један камен погодио је владику у потиљак. Од силине ударца је пао, а тада омладици и жене још разулареније кренуше да га гађају и ударају. Памте још старији Оџачани тај немио догађај, чак и имена жена које пред Богом није било срамота да ципелом крену на крвљу обливеног владику и ударају га штиклама.
Ђакон Ружић је скочио је да помогне владици обливеном крвљу. Свештеник Миленко Цвејанов из села Сивца покушао је да заустави руљу. Добио је неколико убода ножем и пао. Пишући о тој страхоти протојереј Велибор В. Џомић у књизи Страдање Србске цркве од комуниста (Цетиње 1997) наводи: „Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан, еписко Иринеј у току ноћи пребачен је за Нови Сад“.
ПОЧУПАНА БРАДА И СТРЕЉАЊЕ У ПОНОЋ
Провокације у Оџацима започеле су још на железничкој станици. Двојица скојеваца напали су владику, чупајући га за браду и претећи ножевима да ће да га закољу. Са пратњом фијакером је успео да им побегне. У неким сведочењима помиње се да су комунистички активисти, обучени у народне ношње, потом дошли до храма, изнели иконе, запалили и око ватре заиграли козарачко коло. Од задобијених удараца владика се никад није у потпуности опоравио. Преминуо је 6. априла 1955. године у Новом Саду. Сахрањен је на Благовести у крипти новосадске Саборне цркве.
irinejciric06Није то први камен који је од нове власти полетео ка епископу бачком. Одмах по окончању рата зван је на испитивања, те му је одређен кућни притвор од 17 месеци. Двојица припадника Озне даноноћно су стражараили пред вратима његових одаја.
Протосинђел др Стефан Чакић, послератни студент теологије и у то време чтец епископа Иринеја у својим мемоарима Истина и о моме животу и раду (стр. 128-129) забележио је:
„Стражари су му палили дугу белу браду, исмевајући га, ругајући му се и омаловажавајући га. Једне ноћи, око поноћи, подигли су га из кревета, рекли су му да се спреми и обуче, ставили га пред зид, уперили у њега пушкомитраљез и прочитали наводну пресуду којом се осуђује, као издајник народа, на смрт стељањем, а стрељање ће извршити тачно у 12 сати ноћу у епискоском двору. Сат је откуцавао минуте и, када је било тачно 12 часова, они су испалили метке, не на њега, већ у плафон.“
У другом случају скојевци су ноћу испод прозора узвикивали владици погрде, називајући га и фашистом, мађароном и четничким кољачем. Бацали су камење, пуцала су стакла, и тада је један камен погодио владику у главу.
ПОРОДИЦА ЋИРИЋ: ПОСЛАНИК, ЕПИСКОП, МИНИСТАР И ПРОТА
Епископ Ћирић, пре монашења Иван Ћирић, рођен је 19. априла/ 1. маја 1884. године у Сремским Карловцима у угледној грађанској породици од оца Исидора и мајке Евелине, рођене Кречаревић. Породица Ћирић оставила је значајан траг у историји српског народа. Отац Исидор Ћирић (1844-1893) био је на највишем чиновничком положају у Карловачкој митрополији, а био је и члан Српског народноцрквеног сабора и активан на књижевном пољу, изабран за члана Књижевног одељења Матице српске. Стриц Милан Ћирић (1844-1931), дугогодишњи прота Саборне цркве, члан Патроната Новосадске гимназије и бројних епархијских тела. Брат епископа Иринеја Стеван Ћирић (1886-1955) активно је учествовао у политичком животу Краљевине Југославије, био је министар просвете, а потом председник Народне скупштине.
Иван Ћирић, потоњи епископ тимочки и бачки, Основну школу похађао је у родном месту. Након смрти родитеља, прво мајке па оца, 1893. године са два брата – Владиславом и Стеваном – наставла школовање у Новом Саду. Бригу о њима преузима стриц Милан Ћирић, новосадски прота, и његова супруга Катарина. По завршетку гимназије, матурирао је 28. јуна 1902. године. Иван школовање наставља у Москви, где је на Духовној академији дипломирао 1906. године. Пут даљег школовања води га у Беч, где је на Филозофском факултету у групи семитских језика докторирао 1908. године.
Исте године пред Божић замонашио се у манастиру Хопово и у монаштву добио име Иринеј. У наредних 10 година постављен је за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима(1909), професора Карловачке богословије, те професора у Карловачкој гимназији (1913). Године 1919. постављен је за епископа тимочког и преселио се у Зајечар, одакле се у Нови Сад враћа 1922. године када постаје епископ бачки.
ПЕСНИК И СЛИКАР
Од детињства је Иван Ћирић показивао занимање за књижевност и сликарство. Још као дечак, наследивши таленат од оца Исидора, који је као студент писао песме, Иван је песме објављивао у часописима Бранково коло, Ђачки пријатељ и Богословски гласник. Тада је штампана и његова прва збирка под називом Песме Ивана Ћирића. Већ у раној младости почео је да преводи, највише са старохебрејског и грчког, а 1929. године написао је и драмски текст намењен младима о проблемима алкохолизма – Под маљем – позоришна игра у једном чину.
irinejciric13Друга велика љубав епископа Иринеја било је сликарство. Стекавши солидно образовање у Српској великој гимназији у Новом Саду, у којој је настава цртања била подигнута на виши ниво, покушао је основна сликарска знања да провери сликајући пејзаже. Могуће да је неке подуке добио дружећи се са Рафаилом Момчиловићем, монахом бођанским и потом игуманом манастира Шишатовац, сликарски образованим у Београду у првој сликарској школи Кирила Кутлика те Москви и Риму. Момчиловић је осликао бројне иконостасе, од цркве манастира Раковица и до цркве Ружица на Калемегдану. Током пријатељевања игумана и епископа настале су и две Рафаиловићеве слике, уља на платну – портрет Епископ Иринеј Ћирић (1928) и Епископ Иринеј слика манастир Бођане (на слици горе; 1933).
Двојица пријатеља су изгледа сарађивали и у изради иконостаса за цркву Ружицу. Према наводима Вељка Петровића, књижевника и историчара уметности, послератног директора Народног музеја, у Народној енциклопедији, Момчиловић је иконостас за цркву Ружицу сликао по скицама епископа Иринеја.
irinejciric01aЗабележено је да је епископ Иринеј своје радове излагао на неколико колективних изложби између два светска рата, те да је и сам отворио неколико уметничких изложби. У мају 1936. године отворио је изложбу иконографије и примењене уметности ауторке Јелене Владимировне Вандровске, сликарке и конзерватора која је у то време радила као ликовни педагог у Новом Саду. После Другог светског рата Вандровска прелази да ради као виши конзерватор у Војвођански музеј, потом у Завод за заштиту споменика културе Војводине. Бавила се рестаурацијом фресака и икона манастира на Фрушкој Гори и у Македонији.
ПОРТРЕТИ И АУТОПОРТРЕТИ
Сачувано је пет аутопортрета епископа Иринеја (један од њих на слици изнад; око 1935). У власништву су Епархије бачке (манастири Ковиљ и Бођани и Владичански двор у Новом Саду), Епархије сремске (манастир Крушедол) и у Библиотеци Матице српске, у којој се у оквиру фонда Поклон библиотека др Иринеја Ћирића и Стевана Ћирића налази аутопортрет у готово природној величини рађен око 1940. године. У истом фонду чувају се цртежи и скице настали у Зајечару и околини, у време када је био епископ тимочки. У Владичанском двору у Новом Саду, у ком је као епископ бачки својевремено једну просторију преуредио у атеље, у дворској библиотеци налази се рад великих димензија Христово распеће (на слици испод; око 1925), који је епископ Иринеј евидентно, судећи према томе како је уклопљен између ормара са књигама, насликао наменски за тај простор.
irinejciric10aЕпископ Иринеј насликао је и портрете брата Владислава, лекара, преминулог 1921. године; затим епископа бачког (1786-1805) Јована Јовановића, рађеног по слици из књиге Знаменити Срби 19. века професора Андре Гавриловића; па епископа бачког (1781-1782) Атанасија Живковића, рађеног према портрету који се у то време налазио у Владичанском двору у Пакрацу, тешко оштећеном у току рата 90-тих, чија библиотека је основана пре 250 година и бројала на хиљаде књига из 18. и 19. века, уз 38 рукописних. Око три четвртине укупног фонда спасао је хрватски официр Иван Хити, који је, видевши разрушену цркву и разбацане књиге, самоиницијативно организовао њихово преношење у Загреб. Патријарх Иринеј је одликовао 2013. године Хитија орденом Светог цара Константина. Према најавама једна соба, када се заврши обнова, биће посвећена њему.
Поред портрета, епископ Иринеј сликао је и иконе. Један његов рад сачуван је у Владичанском двору (Свети апостоли Вартоломеј и Варнава; на слици испод), а други (Лазарева субота) у породици Милић, за коју је насликао ту слику. Из породице Милић била је његова снаха Олга, жена брата Стевана. Поред тога, сачуван је и већи број цртежа које је урадио највише у периоду док је био епископ тимочки.
irinejciric14Да овај таленат епископа Иринеја не остане заборављен, као ни његова друга дела, побринула се Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада приредивши 2015. године изложбу На гласу светости – Иринеј Ћирић, епископ бакчки (1884-1955), којом је живот и дело епископа Ћирића представила грађанима Новог Сада, Суботице и Сомбора. Од првог дана овогодишњег заседања Светог архијерејског сабора, чији је некад члан био и владика Иринеј Ћирић, у Музеју Српске православне цркве изложбу је могла видети и београдска публика.
ЗАТОЧЕНИ ПАТРИЈАРХ И УБИЈЕН ПРИЈАТЕЉ
Одмах по окупацији Немци су ухапсили патријарха Гаврила Дожића и затворили га у манастир Раковицу. Чланови Синода, међу којима је био и епископ Иринеј, на Ивандан, 7. јула 1941. године, успели су да добију дозволу да га виде. Током те посете баш је епископ Иринеј први узео реч и патријарху „приказао ломачу и покоље у усташкој држави“. У својим мемоарима патријарх је о том виђању записао: „Њихово присуство одавало је људе као после погреба и враћања са гробља после сахране некога свог милог из породице“.
Већ прве ратне године убијен је пријатељ епископа Иринеја сликар и монах Рафаило Момчиловић. О страдању игумана шишатовачког протођакон Александар Поповић 1958. записао је:
„25. августа 1941. дошао је у манастир Шишатовац са усташама полицијски пристав др Никола Бунтак и ухапсио игумана Момчиловића и још три калуђера: Димитрија, Германа и Теофана. Момчиловић је одведен у Славонску Пожегу. У возу су игуману почупали целу браду и страховито га тукли, као и остале, гонећи их да певају четничке песме. На железничкој станици у Славонској Пожеги игуман са осталим калуђерима чекао је до девет часова увече, када је стигао воз из Славонског Брода и довезао око 400 ухапшених Срба, сељака из срезова Босански Брод и Дервента. На станици су усташе сврстале Србе по четири у ред и на чело поворке ставили игумана Рафаила са она три калуђера и тако формирану колону провели кроз град…“ (Састављено у Београду 10. марта 1958, бр.560, в.д. главног секретара Св.Арх. Синода протођакон Александар Поповић).
Надаље је колона, сазнајемо из истог списа, кренула кроз град. Ухапшени Срби су од исцрпљености падали, усташе их тукле и терале да певају Спрем’те се, спрем’те, четници и Свјати Боже. Игуман Рафаило је пао кад су им, после толико мучења, наредили да трчећи крену у бараке. Нико није смео да му помогне. Морали су да газе по њему. Пренесен је потом у бараку. Преминуо је 3. септембра од задобијених повреда. Гроб му се не зна.
СПАСАВАЊЕ 2.800 МАЛИШАНА ИЗ ЛОГОРА
Како се Епархија бачка током окупације „нашла“ у другој држави, епископ Иринеј у ратним годинама, иако члан, није могао да учествује у раду Синода. И без тога је имао довољно бриге и посла да заштити своју епархију. Притисци на њега били су стални. Ратна 1942. година била је тешка за Србе у Бачкој. Почела је рацијом у Новом Саду, а наставила се одвођењем у логоре. Највећи и најозлоглашенији био је логор Шарвар, у истоименом градићу недалеко од Будимпеште.
irinejciric04aУ том логору је, од глади и болести, током ратних година скончало око 3.000 бачких Срба. Епископ Иринеј Ћирић са новосадским адвокатом Костом Хаџијем и председником новосадске црквене општине Јованом Ћулумом организовао је избављење деце из логора. Био је то онај исти Коста Хаџи, за кога су сви чули гледајући серију Монтевидео, јер је између два рата био генерални секретар Фудбалског савеза Југославије. Баш он, пријатељ епископа Иринеја, учествовао је том подухвату. Током 1942. године из логора Шарвар су успели да спасу 2.800 деце и 180 мајки са малим бебама и распоредили их у породице широм Епархије бачке. Епископ Иринеј послао је допис свим парохијанима у Бачкој да свештеници виде ко може да прими децу и за колико деце у којој породици има места. Надаље је требало да се гледа да деца из исте породице, ако већ не могу сва бити у истој кући, буду близу, те да се све евидентира како би касније могло несметаноно доћи до спајања породица.
Потом је епископ Иринеј са својим сарадницима радио на спасавању одраслих из логора и њиховом распоређивању код верника. У Новом Саду основали су Епархијску дечију болницу за лечење малишана који су у логору Шарвар и другим мађарским логорима оболели од туберкулозе. Болница је финансирана првенствено редовним прилозима црквених општина Епархије бачке. Опремљена је тако што су сви месни пароси добили допис са молбом да се после службе обрате верницима да помогну, дају прилоге, кревете, јоргане, јастуке, пешкире… и да то донесу у зграду поред Алмашког храма у Новом Саду. Одмах је организована и теренска служба да обилази оболеле који нису хоспитализовани. За управника болнице постављен је др Јован Поповић, који је после рата био шеф Интерног одељења Главне покрајинске болнице. Остало је забележено да је тих година глумац Милан Ајваз, касније чувени поп Спира у режији Соје Јовановић, умео често да сврати код хоспитализоване деце, забави их мало, пошали се да им брже болничко време прође. Једном приликом, стоји у Извештају секретара Болничког одбора за мај месец 1943, приредио им је представу Кнез Иво од Семберије. Током ратних година у болницу је примљен 441 болесник, 40 их је умрло. Сву документацију болнице, од болничких картона, рентгенских снимака, рецепата до месечних извештаја сланих одбору и прослеђиваних епископу Иринеју и података о породицама у којима су деца смештена, чува Архив Црквене општине Нови Сад.
СА ОСЛОБОДИОЦИМА НА БАЛКОНУ, ПА У ПРИТВОР
На основу те евиденције, по завршетку рата деца су спајана са породицама. Крај рата и улазак ослободиоца у Нови Сад епископ Иринеј дочекао је на балкону Градске куће. У Архиву Југословенске кинотеке сачуван је видео запис на коме се види епископ са ослободиоцима на балкону. Два дана касније исти ти су му одредили кућни притвор од 17 месеци, након кога је отишао у Оџаке, где је каменован.
Дуго се о том немилом догађају у овој бачкој вароши ћутало. А многима је до тада владика у куће долазио. Годинама касније дошло је чак до формулације како је у нападу предњачила „мађарска скојевска омладина“ и „радници Фабрике ужади“. Не треба вероватно улазити у анализу тих насталих формулација, ни како ли су се то скојевци делили по националној припадности и да ли се под „радницима“ мисли на колонисте, који су те 1946. пристизали у Бачку. Да, јесу колонисти долазили. Али неће бити да су долазили ниоткуд, да за веру, цркву и владике не знају. У подацима стоји да су први колонисти у Оџаке стигли возом 10. фебруара 1946. године. Било је то 45 породица из Заплања, југоисточна Србија. Током исте године Оџаци су насељени породицама из Нишког, Сврљишког, Бањског, Моравског и Алексиначког среза. И данас се у Оџацима готово сви по имену знају, или бар „чији су“. Памте још понеки поименце ко је епископа Иринеја камењем гађао и жену која га је ципелом ударала. Памте, као што нису заборавили ни како је партизанка Милка Агбаба после рата сељацима бркове чупала кад због сушне године нису имали да дају онолико колико је нова власт од њих тражила.
У знак сећања, да се не заборави, на месту где су на владику Иринеја Ћирића насрнули, житељи Оџака 1989. године започели су изградњу Храма Спаљивања моштију Светог Саве. Богослужења у њему почела су 1993. године, а 2002. године Храм је освештао епископ бачки Иринеј Буловић.
irinejciric07aВисоко образован и свестран, какав је епископ Иринеј Ћирић био, оставио је иза себе низ слика, превода, песама, стручних рукописа, посланица, али највећа његова заоставштина јесте 2.800 малишана спасених из логора и оних 180 одојчади што су са мајкама смештени у породице широм Бачке. Они који су још и данас живи знају ко им је те 1942. дао могућност да преживе. Неки никад нису ни сазнали како су из логора доспели у породице у Мол, Стапар, Змајево, Бачку Паланку… Нека бар њихова деца и унуци сазнају ко је њиховим очевима и мајкама, дедовима и бакама дао прилику да преживе и њима, новим нараштајима, да на свет дођу.
Фотографије преузете из каталога изложбе „Иринеј Ћирић, епископ бачки (1884-1855)“ ауторке Гордане Петковић, Нови Сад 2015.
Биљана Бошњак
Нови Стандард
6. јуна 2017.
Поред уметничке и верске, највећа заоставштина епископа Иринеја јесте 2.800 српске деце спасене из мађарског логора
Епископ бачки Иринеј Ћирић, родољуб, песник, сликар и преводилац, током Другог светског рата спасио је око 2.800 деце и 180 мајки са бебама из мађарског логора Шарвара и удомио их у породице по Бачкој. Основао је Епархијску дечију болницу за лечење малишана оболелих у логору од туберкулозе, а нова власт сачекала га је камењем и батинама, од којих се није опоравио.
Када се 19. августа, на Преображење Господње, 1946. године епископ бачки Иринеј Ћирић упутио у Оџаке, уз веран народ, сачекала га је и група скојеваца и чланица АФЖ. Чим је са верницима и свештенством кренуо у литију, насрнули су на њих, викали, псовали и бацали камење. Један камен погодио је владику у потиљак. Од силине ударца је пао, а тада омладици и жене још разулареније кренуше да га гађају и ударају. Памте још старији Оџачани тај немио догађај, чак и имена жена које пред Богом није било срамота да ципелом крену на крвљу обливеног владику и ударају га штиклама.
Ђакон Ружић је скочио је да помогне владици обливеном крвљу. Свештеник Миленко Цвејанов из села Сивца покушао је да заустави руљу. Добио је неколико убода ножем и пао. Пишући о тој страхоти протојереј Велибор В. Џомић у књизи Страдање Србске цркве од комуниста (Цетиње 1997) наводи: „Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан, еписко Иринеј у току ноћи пребачен је за Нови Сад“.
ПОЧУПАНА БРАДА И СТРЕЉАЊЕ У ПОНОЋ
Провокације у Оџацима започеле су још на железничкој станици. Двојица скојеваца напали су владику, чупајући га за браду и претећи ножевима да ће да га закољу. Са пратњом фијакером је успео да им побегне. У неким сведочењима помиње се да су комунистички активисти, обучени у народне ношње, потом дошли до храма, изнели иконе, запалили и око ватре заиграли козарачко коло. Од задобијених удараца владика се никад није у потпуности опоравио. Преминуо је 6. априла 1955. године у Новом Саду. Сахрањен је на Благовести у крипти новосадске Саборне цркве.
irinejciric06Није то први камен који је од нове власти полетео ка епископу бачком. Одмах по окончању рата зван је на испитивања, те му је одређен кућни притвор од 17 месеци. Двојица припадника Озне даноноћно су стражараили пред вратима његових одаја.
Протосинђел др Стефан Чакић, послератни студент теологије и у то време чтец епископа Иринеја у својим мемоарима Истина и о моме животу и раду (стр. 128-129) забележио је:
„Стражари су му палили дугу белу браду, исмевајући га, ругајући му се и омаловажавајући га. Једне ноћи, око поноћи, подигли су га из кревета, рекли су му да се спреми и обуче, ставили га пред зид, уперили у њега пушкомитраљез и прочитали наводну пресуду којом се осуђује, као издајник народа, на смрт стељањем, а стрељање ће извршити тачно у 12 сати ноћу у епискоском двору. Сат је откуцавао минуте и, када је било тачно 12 часова, они су испалили метке, не на њега, већ у плафон.“
У другом случају скојевци су ноћу испод прозора узвикивали владици погрде, називајући га и фашистом, мађароном и четничким кољачем. Бацали су камење, пуцала су стакла, и тада је један камен погодио владику у главу.
ПОРОДИЦА ЋИРИЋ: ПОСЛАНИК, ЕПИСКОП, МИНИСТАР И ПРОТА
Епископ Ћирић, пре монашења Иван Ћирић, рођен је 19. априла/ 1. маја 1884. године у Сремским Карловцима у угледној грађанској породици од оца Исидора и мајке Евелине, рођене Кречаревић. Породица Ћирић оставила је значајан траг у историји српског народа. Отац Исидор Ћирић (1844-1893) био је на највишем чиновничком положају у Карловачкој митрополији, а био је и члан Српског народноцрквеног сабора и активан на књижевном пољу, изабран за члана Књижевног одељења Матице српске. Стриц Милан Ћирић (1844-1931), дугогодишњи прота Саборне цркве, члан Патроната Новосадске гимназије и бројних епархијских тела. Брат епископа Иринеја Стеван Ћирић (1886-1955) активно је учествовао у политичком животу Краљевине Југославије, био је министар просвете, а потом председник Народне скупштине.
Иван Ћирић, потоњи епископ тимочки и бачки, Основну школу похађао је у родном месту. Након смрти родитеља, прво мајке па оца, 1893. године са два брата – Владиславом и Стеваном – наставла школовање у Новом Саду. Бригу о њима преузима стриц Милан Ћирић, новосадски прота, и његова супруга Катарина. По завршетку гимназије, матурирао је 28. јуна 1902. године. Иван школовање наставља у Москви, где је на Духовној академији дипломирао 1906. године. Пут даљег школовања води га у Беч, где је на Филозофском факултету у групи семитских језика докторирао 1908. године.
Исте године пред Божић замонашио се у манастиру Хопово и у монаштву добио име Иринеј. У наредних 10 година постављен је за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима(1909), професора Карловачке богословије, те професора у Карловачкој гимназији (1913). Године 1919. постављен је за епископа тимочког и преселио се у Зајечар, одакле се у Нови Сад враћа 1922. године када постаје епископ бачки.
ПЕСНИК И СЛИКАР
Од детињства је Иван Ћирић показивао занимање за књижевност и сликарство. Још као дечак, наследивши таленат од оца Исидора, који је као студент писао песме, Иван је песме објављивао у часописима Бранково коло, Ђачки пријатељ и Богословски гласник. Тада је штампана и његова прва збирка под називом Песме Ивана Ћирића. Већ у раној младости почео је да преводи, највише са старохебрејског и грчког, а 1929. године написао је и драмски текст намењен младима о проблемима алкохолизма – Под маљем – позоришна игра у једном чину.
irinejciric13Друга велика љубав епископа Иринеја било је сликарство. Стекавши солидно образовање у Српској великој гимназији у Новом Саду, у којој је настава цртања била подигнута на виши ниво, покушао је основна сликарска знања да провери сликајући пејзаже. Могуће да је неке подуке добио дружећи се са Рафаилом Момчиловићем, монахом бођанским и потом игуманом манастира Шишатовац, сликарски образованим у Београду у првој сликарској школи Кирила Кутлика те Москви и Риму. Момчиловић је осликао бројне иконостасе, од цркве манастира Раковица и до цркве Ружица на Калемегдану. Током пријатељевања игумана и епископа настале су и две Рафаиловићеве слике, уља на платну – портрет Епископ Иринеј Ћирић (1928) и Епископ Иринеј слика манастир Бођане (на слици горе; 1933).
Двојица пријатеља су изгледа сарађивали и у изради иконостаса за цркву Ружицу. Према наводима Вељка Петровића, књижевника и историчара уметности, послератног директора Народног музеја, у Народној енциклопедији, Момчиловић је иконостас за цркву Ружицу сликао по скицама епископа Иринеја.
irinejciric01aЗабележено је да је епископ Иринеј своје радове излагао на неколико колективних изложби између два светска рата, те да је и сам отворио неколико уметничких изложби. У мају 1936. године отворио је изложбу иконографије и примењене уметности ауторке Јелене Владимировне Вандровске, сликарке и конзерватора која је у то време радила као ликовни педагог у Новом Саду. После Другог светског рата Вандровска прелази да ради као виши конзерватор у Војвођански музеј, потом у Завод за заштиту споменика културе Војводине. Бавила се рестаурацијом фресака и икона манастира на Фрушкој Гори и у Македонији.
ПОРТРЕТИ И АУТОПОРТРЕТИ
Сачувано је пет аутопортрета епископа Иринеја (један од њих на слици изнад; око 1935). У власништву су Епархије бачке (манастири Ковиљ и Бођани и Владичански двор у Новом Саду), Епархије сремске (манастир Крушедол) и у Библиотеци Матице српске, у којој се у оквиру фонда Поклон библиотека др Иринеја Ћирића и Стевана Ћирића налази аутопортрет у готово природној величини рађен око 1940. године. У истом фонду чувају се цртежи и скице настали у Зајечару и околини, у време када је био епископ тимочки. У Владичанском двору у Новом Саду, у ком је као епископ бачки својевремено једну просторију преуредио у атеље, у дворској библиотеци налази се рад великих димензија Христово распеће (на слици испод; око 1925), који је епископ Иринеј евидентно, судећи према томе како је уклопљен између ормара са књигама, насликао наменски за тај простор.
irinejciric10aЕпископ Иринеј насликао је и портрете брата Владислава, лекара, преминулог 1921. године; затим епископа бачког (1786-1805) Јована Јовановића, рађеног по слици из књиге Знаменити Срби 19. века професора Андре Гавриловића; па епископа бачког (1781-1782) Атанасија Живковића, рађеног према портрету који се у то време налазио у Владичанском двору у Пакрацу, тешко оштећеном у току рата 90-тих, чија библиотека је основана пре 250 година и бројала на хиљаде књига из 18. и 19. века, уз 38 рукописних. Око три четвртине укупног фонда спасао је хрватски официр Иван Хити, који је, видевши разрушену цркву и разбацане књиге, самоиницијативно организовао њихово преношење у Загреб. Патријарх Иринеј је одликовао 2013. године Хитија орденом Светог цара Константина. Према најавама једна соба, када се заврши обнова, биће посвећена њему.
Поред портрета, епископ Иринеј сликао је и иконе. Један његов рад сачуван је у Владичанском двору (Свети апостоли Вартоломеј и Варнава; на слици испод), а други (Лазарева субота) у породици Милић, за коју је насликао ту слику. Из породице Милић била је његова снаха Олга, жена брата Стевана. Поред тога, сачуван је и већи број цртежа које је урадио највише у периоду док је био епископ тимочки.
irinejciric14Да овај таленат епископа Иринеја не остане заборављен, као ни његова друга дела, побринула се Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада приредивши 2015. године изложбу На гласу светости – Иринеј Ћирић, епископ бакчки (1884-1955), којом је живот и дело епископа Ћирића представила грађанима Новог Сада, Суботице и Сомбора. Од првог дана овогодишњег заседања Светог архијерејског сабора, чији је некад члан био и владика Иринеј Ћирић, у Музеју Српске православне цркве изложбу је могла видети и београдска публика.
ЗАТОЧЕНИ ПАТРИЈАРХ И УБИЈЕН ПРИЈАТЕЉ
Одмах по окупацији Немци су ухапсили патријарха Гаврила Дожића и затворили га у манастир Раковицу. Чланови Синода, међу којима је био и епископ Иринеј, на Ивандан, 7. јула 1941. године, успели су да добију дозволу да га виде. Током те посете баш је епископ Иринеј први узео реч и патријарху „приказао ломачу и покоље у усташкој држави“. У својим мемоарима патријарх је о том виђању записао: „Њихово присуство одавало је људе као после погреба и враћања са гробља после сахране некога свог милог из породице“.
Већ прве ратне године убијен је пријатељ епископа Иринеја сликар и монах Рафаило Момчиловић. О страдању игумана шишатовачког протођакон Александар Поповић 1958. записао је:
„25. августа 1941. дошао је у манастир Шишатовац са усташама полицијски пристав др Никола Бунтак и ухапсио игумана Момчиловића и још три калуђера: Димитрија, Германа и Теофана. Момчиловић је одведен у Славонску Пожегу. У возу су игуману почупали целу браду и страховито га тукли, као и остале, гонећи их да певају четничке песме. На железничкој станици у Славонској Пожеги игуман са осталим калуђерима чекао је до девет часова увече, када је стигао воз из Славонског Брода и довезао око 400 ухапшених Срба, сељака из срезова Босански Брод и Дервента. На станици су усташе сврстале Србе по четири у ред и на чело поворке ставили игумана Рафаила са она три калуђера и тако формирану колону провели кроз град…“ (Састављено у Београду 10. марта 1958, бр.560, в.д. главног секретара Св.Арх. Синода протођакон Александар Поповић).
Надаље је колона, сазнајемо из истог списа, кренула кроз град. Ухапшени Срби су од исцрпљености падали, усташе их тукле и терале да певају Спрем’те се, спрем’те, четници и Свјати Боже. Игуман Рафаило је пао кад су им, после толико мучења, наредили да трчећи крену у бараке. Нико није смео да му помогне. Морали су да газе по њему. Пренесен је потом у бараку. Преминуо је 3. септембра од задобијених повреда. Гроб му се не зна.
СПАСАВАЊЕ 2.800 МАЛИШАНА ИЗ ЛОГОРА
Како се Епархија бачка током окупације „нашла“ у другој држави, епископ Иринеј у ратним годинама, иако члан, није могао да учествује у раду Синода. И без тога је имао довољно бриге и посла да заштити своју епархију. Притисци на њега били су стални. Ратна 1942. година била је тешка за Србе у Бачкој. Почела је рацијом у Новом Саду, а наставила се одвођењем у логоре. Највећи и најозлоглашенији био је логор Шарвар, у истоименом градићу недалеко од Будимпеште.
irinejciric04aУ том логору је, од глади и болести, током ратних година скончало око 3.000 бачких Срба. Епископ Иринеј Ћирић са новосадским адвокатом Костом Хаџијем и председником новосадске црквене општине Јованом Ћулумом организовао је избављење деце из логора. Био је то онај исти Коста Хаџи, за кога су сви чули гледајући серију Монтевидео, јер је између два рата био генерални секретар Фудбалског савеза Југославије. Баш он, пријатељ епископа Иринеја, учествовао је том подухвату. Током 1942. године из логора Шарвар су успели да спасу 2.800 деце и 180 мајки са малим бебама и распоредили их у породице широм Епархије бачке. Епископ Иринеј послао је допис свим парохијанима у Бачкој да свештеници виде ко може да прими децу и за колико деце у којој породици има места. Надаље је требало да се гледа да деца из исте породице, ако већ не могу сва бити у истој кући, буду близу, те да се све евидентира како би касније могло несметаноно доћи до спајања породица.
Потом је епископ Иринеј са својим сарадницима радио на спасавању одраслих из логора и њиховом распоређивању код верника. У Новом Саду основали су Епархијску дечију болницу за лечење малишана који су у логору Шарвар и другим мађарским логорима оболели од туберкулозе. Болница је финансирана првенствено редовним прилозима црквених општина Епархије бачке. Опремљена је тако што су сви месни пароси добили допис са молбом да се после службе обрате верницима да помогну, дају прилоге, кревете, јоргане, јастуке, пешкире… и да то донесу у зграду поред Алмашког храма у Новом Саду. Одмах је организована и теренска служба да обилази оболеле који нису хоспитализовани. За управника болнице постављен је др Јован Поповић, који је после рата био шеф Интерног одељења Главне покрајинске болнице. Остало је забележено да је тих година глумац Милан Ајваз, касније чувени поп Спира у режији Соје Јовановић, умео често да сврати код хоспитализоване деце, забави их мало, пошали се да им брже болничко време прође. Једном приликом, стоји у Извештају секретара Болничког одбора за мај месец 1943, приредио им је представу Кнез Иво од Семберије. Током ратних година у болницу је примљен 441 болесник, 40 их је умрло. Сву документацију болнице, од болничких картона, рентгенских снимака, рецепата до месечних извештаја сланих одбору и прослеђиваних епископу Иринеју и података о породицама у којима су деца смештена, чува Архив Црквене општине Нови Сад.
СА ОСЛОБОДИОЦИМА НА БАЛКОНУ, ПА У ПРИТВОР
На основу те евиденције, по завршетку рата деца су спајана са породицама. Крај рата и улазак ослободиоца у Нови Сад епископ Иринеј дочекао је на балкону Градске куће. У Архиву Југословенске кинотеке сачуван је видео запис на коме се види епископ са ослободиоцима на балкону. Два дана касније исти ти су му одредили кућни притвор од 17 месеци, након кога је отишао у Оџаке, где је каменован.
Дуго се о том немилом догађају у овој бачкој вароши ћутало. А многима је до тада владика у куће долазио. Годинама касније дошло је чак до формулације како је у нападу предњачила „мађарска скојевска омладина“ и „радници Фабрике ужади“. Не треба вероватно улазити у анализу тих насталих формулација, ни како ли су се то скојевци делили по националној припадности и да ли се под „радницима“ мисли на колонисте, који су те 1946. пристизали у Бачку. Да, јесу колонисти долазили. Али неће бити да су долазили ниоткуд, да за веру, цркву и владике не знају. У подацима стоји да су први колонисти у Оџаке стигли возом 10. фебруара 1946. године. Било је то 45 породица из Заплања, југоисточна Србија. Током исте године Оџаци су насељени породицама из Нишког, Сврљишког, Бањског, Моравског и Алексиначког среза. И данас се у Оџацима готово сви по имену знају, или бар „чији су“. Памте још понеки поименце ко је епископа Иринеја камењем гађао и жену која га је ципелом ударала. Памте, као што нису заборавили ни како је партизанка Милка Агбаба после рата сељацима бркове чупала кад због сушне године нису имали да дају онолико колико је нова власт од њих тражила.
У знак сећања, да се не заборави, на месту где су на владику Иринеја Ћирића насрнули, житељи Оџака 1989. године започели су изградњу Храма Спаљивања моштију Светог Саве. Богослужења у њему почела су 1993. године, а 2002. године Храм је освештао епископ бачки Иринеј Буловић.
irinejciric07aВисоко образован и свестран, какав је епископ Иринеј Ћирић био, оставио је иза себе низ слика, превода, песама, стручних рукописа, посланица, али највећа његова заоставштина јесте 2.800 малишана спасених из логора и оних 180 одојчади што су са мајкама смештени у породице широм Бачке. Они који су још и данас живи знају ко им је те 1942. дао могућност да преживе. Неки никад нису ни сазнали како су из логора доспели у породице у Мол, Стапар, Змајево, Бачку Паланку… Нека бар њихова деца и унуци сазнају ко је њиховим очевима и мајкама, дедовима и бакама дао прилику да преживе и њима, новим нараштајима, да на свет дођу.
Фотографије преузете из каталога изложбе „Иринеј Ћирић, епископ бачки (1884-1855)“ ауторке Гордане Петковић, Нови Сад 2015.
Биљана Бошњак
Нови Стандард