[Брада]

БАТАЉОН ПРОТИВ ДИВИЗИЈЕ: Срцем на челик

Обревши се 14. априла код Мркоњић Града IV батаљон Школе резервних официра бивше Југословенске војске прихватио је неравноправну битку с XIV оклопном дивизијом Хитлеровог Вермахта. Због чега је тај јуначки и, по много чему донкихотски чин, потискиван у заборав?

Један (ђачки) батаљон – против (једне) оклопне дивизије! Зар се и то негдје догодило? Који батаљон и која дивизија? Зар је и то могуће?

Да, сасвим је могуће. Јер реалиста је, кажу, само онај ко вјерује и у немогуће. Јунаци наше мале приче, ђаци-поднаредници IV батаљона ШРО пјешадије бивше Југословенске војске били су управо такви: без обзира на безизгледност свог чина, вјеровали су.

Они су заправо, због свеколике издаје и очекиваног продора моћног Хитлеровог Вермахта, из Марибора теретним вагонима б. априла 1941., упућени према Травнику. Тамо је, како им је речено, требало да доврше школовање, добију наредничке чинове и,са повјереним им јединицама, крену у одбрану отаџбине.

Догађаји су се, међутим, развијали много брже и неповољније него што је ико могао да претпостави. Већ за вријеме путовања чули су да је на тлу Хрватске, и доброг дијела БиХ, основана Павелићева „Независна Држава Хрватска”, око Травника су и сами морали да се сукобљавају с усташама. Зато им је наређено да се запуте према Јајцу. Међутим…

ЂЕНЕРАЛ ЛЕКО

Путовање ђака-поднаредника завршено је прије Јајца, у Језеру. Зашто?

Када смо,онако уморни, поспани и нервозни изишли из вагона, угледали смо сједокосог, окошитог и достојанстевног старину, генерала. Нико од нас, наравно, није знао како и због чега се, као из земље, одједном појавио. Обратио нам се кратко: казао, отприлике, да је отаџбина у опасности, да су се у Хрватској побунили издајници, да је наша света дужност отпор до посљедњег. Подсјетио је и на славних ”1300 српских каплара” који су 1914, као и ми тада, право из клупа кренули на фронт…” испричао је овом новинару пуковник у пензији Алекса Ивановић.

Он се сјећа да су, иако поспани и уморни, али осокољени генераловим говором, кренули према Мркоњић-Граду. Нешто их је, безобзира на родољубиви занос, забрињавало: у „ранцима” су умјесто бомби носили књиге, на рамену трофејне пушке, у фишеклијама тек по подесетак метака. Није их пратила комора нити санитет, нису чак имали ни комплете прве ”помоћи”.

Убрзо је, међутим, претходница јавила да се испред њих, заустављена код минираног моста на Понору, око 15 километара од Мркоњића према Кључу, налази јака њемачка оклопна јединица.

Стари генерал, за кога су у међувремену сазнали да је ”солунац” и носилац највиших ратних одликовања, ишао је испред њих.

СРЦЕМ НА ЧЕЛИК

– Иза 17 сати – наставља Ивановић – главнина батаљона запосјела је Томића брдо иза Мркоњића. И тек што смо, сасвим знојави и прашњави, попадали као снопље, изнад глава нам је прелетио прави ураган њемачких граната. Онда смо угледали тенкове, почела је неравноправна борба.

Наши официри су се заиста неустрашиво држали, нарочито генерал Леко.

Први је погинуо наш четни наредник Душан Тадић, затим ”ђаци” Живојин Попов, Василије Божовић, Живојин Вуковић, Едо Петрљић…(Нико Марић из Мркоњића, окружни судија у пензији, утврдио је да су тада погинули Саво Војиновић, Александар Димић, Алојзије Осредкар, Шериф Шахбеговић и Иван Опрлички, да је рањено много ”ђака”, а да су Нијемци имали око 15 мртвих, прим.аут.) уз остале, заробљен и наш омиљени Бранчило, касније књижевник Бранко Ћопић.

Ријечју, борили смо се заиста мушки, иако смо схватили да ударамо срцем на челик. А када су увече Нијемци изнад града укрстили два рафала свјетлећих ракета, био је то знак да је Мркоњић у њиховим рукама, да ”Ђачки батаљон” као војна формација, више не постоји – испричао је Ивановић.

Због чега је, ипак,”ђачки” отпор код Мркоњић Града, вјероватно посљедњи организовани отпор бивше Југословенске војске у априлском расулу, незаслужено и неоправдано пао у заборав?

– Дуго је сматрано – објаснио је једном згодом некадашњи ”ђак”, генерал-мајор Ђорђе Маран – како, у најмању руку, није ”згодно” спомињање било чега о тој Војсци било и опасно: сматрало се, нарочито у ЈНА, да би, будући да су већину састава бивше Војске Краљевине Југославије чинили Срби, такав однос значио неку врсту ”србовања”, национализма.. Свјесно се, међутим, превидјело да је, рецимо, само ”Ђачки батаљон” тој ЈНА дао осам генерала и седам народних хероја. Искрено се надам да ће, искључиво као дуг према истини, неправда према нашој новијој прошлости бити исправљена”

Маран је умро 1987. у Београду, не дочекавши да се тај дуг према истини испуни.

Посљедња успомена пред мариборском „Кадетницом“ у прољеће 1941.


АУТОР: Јован Бабић

ИЗВОР: Крајишки Војник – Лист Првог крајишког корпуса.