17-07-2017, 05:22 PM
Зашто ми се гади Александар Вучић ?
у Мишљења 15. јула 2017. 9 Коментара
Непоткупљиво и постојано ћириличне „Вечерње новости“ јављају како наш најновији председник Србије, Александар Вучић, на разговор за решавање питања око Косова и Метохије позива Српску православну цркву, Српску академију наука и уметности и политичке странке.
У том чину, независно од онога шта нам Новости препоручују да прихватимо, увиђа се најпре да наша Црква и Академија тај позив прихватају са одобравањем и извесном надом да ће се усагласити мишљења и ставови. Дивота једна! Ето нама дуго жељене, дуго вапијући тражене симфоније свенародне.
Уверен сам да Жељко Цвијановић кликће од среће што је његова вољна и мисаона инвестиција у Александра Вучића досегла драматуршки климакс, а ла Вилијем Шекспир.
И заиста, да се човек обрадује, после толико година распињања Српске академије наука и уметности на стубу срама у Србији (све ме заболе лакат шта Запад о томе мисли) због ратнохушкачке делатности, изазивања међунационалне нетрпељивости, српског ексклузивизма, национализма, у покушају планске отимачине туђе земље… најзад врх државе Србије уважава природан и нужан положај те народне установе.
Најзад ће та установа приступити пословима због којих је и основана и у којима се садржи њена природа и сврха. Заиста, да се ода признање на храбрости, одлучности и мудрости Александра Вучића. Најзад се испрсио испред читавог Запада, да би му показао какав је државнички баја – јер његовим државотворењем Србијом не може да крмани ни Ангела Меркел, да је ауто-пут до Тиране резултат његове генијалне државничке мисли, ни господин Скот, у руху екселенције, када је у питању руски шпијунски центар у Нишу који неће добити дипломатски имунитет јер га већ имају војници УСА. Александар Вучић је 100% аутономна личност.
И наједном, Српска православна црква није пропагатор православног фундаментализма, нити актер недопуштеног уплитања у послове државе и власти – јер Црква је одвојена од државе, нити је легло трулих богаташа који живе на грбачи јадног и транзицијом осиромашеног народа, а још мање да је изазивач ратова на тлу растурене Југославије. Ето и она стиче право да уз највишу инстанцију власти, ако се с њом већ слика у свечаним и опсценим приликама, може да каже и нешто меродавно и делотворно.
Најзад и њен глас има важност гласа народа који је чини и канонски и јеванђеоски. И можда ће Александар Вучић ипак уважити постојање Косовског завета и неће толико таламбасати о нужној промени свести Срба, по узору на свест Дојчланд убер алес, свест која одриче постојање Небеске Србије, да би за ту прилику заборавио (у том дискурсу – у, што сам паметан), што њему никад није бивао проблем, да је Мартин Лутер и за нас Србе на врата дворске цркве у Витенбергу закуцао својих 95 теза.
А политичке странке, јављају Новости, премишљају се да ли да прихвате или не прихвате позив на тај свенародни разговор о томе шта нам ваља чинити око Косова и Метохије. У преводу на политички некоректан језик то значи: политичке странке у процепу између своје умишљености у мочварама таштине и одрицањања од свести о Србији гледају како да ишибицаре наклоност Срба, за неке нове изборе.
И како човек да не ода признање предузимљивости, неуморности, готовости да се ствари сатерају до краја у јавном и државничком делању Александра Вучића. Како да још понека девојка не истетовира његово име на својој подлактици, како да га широке народне масе не уздигну на раван великог државника који Србију води не само у нове регионалне интеграције (које заударју као трула и цркнута Југославија), него у мир и стабилност региона, уз несумњиву неутралност, са УСА војском на тлу Србије и гомилом сарадника окупатора који се невино зову Невладине организације…! Како да се не поклонимо мудрости и домишљатости марљивог и жустрог Александра Вучића.
И да га човек не запита: колико се Срба вратило на Косово и Метохију, од оних минимум 250.000 и колико је тамо спаљених и опљачканих српских кућа доведено у стање у кавом су биле када су Срби одатле истерани уз помоћ великбританског генерала Мајкија и УСА војске? Да га ништа не питамо, у вези са тим и још којечиме, да га не питамо. Јер он има виши циљ, далеко изнад наших моћи поимања, јер он је мозак за све нас.
Али ја не могу да допустим сили његовог расуђивања да утиче на мене, па ћу се запитати, без Жељка Цвијановића: Ко је оно потписивао Бриселске споразуме и ко није допустио Уставном суду да се бави питањима око тих споразума.
Зар то не бејаше Александар Вучић, садашњи председник државе Србије.
И после тих споразума зар није Косово са Метохијом добило границе са граничним прелазима, зар нису спроведени многи потези који су дали статус државе тој светој српској земљи? И коме су то мазане очи са заједницом српских општина, као да су оне тамо негде око Сомбора, или Неготина, а не усред земље из које су Срби истерани а они који су их истерали у задовољству и миру блаженствују, осим ако се између себе не закрве?
И тај исти Александар Вучић који је Косово и Метохију гурнуо до саме ивице амбиса, који баца све што је српско, све што Србина чини Србином, који није допустио ни један једини гласић да се јави против тог његовог сумасишавшег делања – одједном жели да Српска православна црква, Српска академија наука и уметности, политичке стране решавају то што је он разарао, уништавао, сатирао…
Ето, зато ми се гади Александар Вучић. Не усуђујем се да кажем зашто су му потребни ти стубови српског друштва и гаранти српског наслеђа и чувари српске прошлости… Напросто, занемео сам. Огавно. Немам речи.
Срђан Воларевић
у Мишљења 15. јула 2017. 9 Коментара
Непоткупљиво и постојано ћириличне „Вечерње новости“ јављају како наш најновији председник Србије, Александар Вучић, на разговор за решавање питања око Косова и Метохије позива Српску православну цркву, Српску академију наука и уметности и политичке странке.
У том чину, независно од онога шта нам Новости препоручују да прихватимо, увиђа се најпре да наша Црква и Академија тај позив прихватају са одобравањем и извесном надом да ће се усагласити мишљења и ставови. Дивота једна! Ето нама дуго жељене, дуго вапијући тражене симфоније свенародне.
Уверен сам да Жељко Цвијановић кликће од среће што је његова вољна и мисаона инвестиција у Александра Вучића досегла драматуршки климакс, а ла Вилијем Шекспир.
И заиста, да се човек обрадује, после толико година распињања Српске академије наука и уметности на стубу срама у Србији (све ме заболе лакат шта Запад о томе мисли) због ратнохушкачке делатности, изазивања међунационалне нетрпељивости, српског ексклузивизма, национализма, у покушају планске отимачине туђе земље… најзад врх државе Србије уважава природан и нужан положај те народне установе.
Најзад ће та установа приступити пословима због којих је и основана и у којима се садржи њена природа и сврха. Заиста, да се ода признање на храбрости, одлучности и мудрости Александра Вучића. Најзад се испрсио испред читавог Запада, да би му показао какав је државнички баја – јер његовим државотворењем Србијом не може да крмани ни Ангела Меркел, да је ауто-пут до Тиране резултат његове генијалне државничке мисли, ни господин Скот, у руху екселенције, када је у питању руски шпијунски центар у Нишу који неће добити дипломатски имунитет јер га већ имају војници УСА. Александар Вучић је 100% аутономна личност.
И наједном, Српска православна црква није пропагатор православног фундаментализма, нити актер недопуштеног уплитања у послове државе и власти – јер Црква је одвојена од државе, нити је легло трулих богаташа који живе на грбачи јадног и транзицијом осиромашеног народа, а још мање да је изазивач ратова на тлу растурене Југославије. Ето и она стиче право да уз највишу инстанцију власти, ако се с њом већ слика у свечаним и опсценим приликама, може да каже и нешто меродавно и делотворно.
Најзад и њен глас има важност гласа народа који је чини и канонски и јеванђеоски. И можда ће Александар Вучић ипак уважити постојање Косовског завета и неће толико таламбасати о нужној промени свести Срба, по узору на свест Дојчланд убер алес, свест која одриче постојање Небеске Србије, да би за ту прилику заборавио (у том дискурсу – у, што сам паметан), што њему никад није бивао проблем, да је Мартин Лутер и за нас Србе на врата дворске цркве у Витенбергу закуцао својих 95 теза.
А политичке странке, јављају Новости, премишљају се да ли да прихвате или не прихвате позив на тај свенародни разговор о томе шта нам ваља чинити око Косова и Метохије. У преводу на политички некоректан језик то значи: политичке странке у процепу између своје умишљености у мочварама таштине и одрицањања од свести о Србији гледају како да ишибицаре наклоност Срба, за неке нове изборе.
И како човек да не ода признање предузимљивости, неуморности, готовости да се ствари сатерају до краја у јавном и државничком делању Александра Вучића. Како да још понека девојка не истетовира његово име на својој подлактици, како да га широке народне масе не уздигну на раван великог државника који Србију води не само у нове регионалне интеграције (које заударју као трула и цркнута Југославија), него у мир и стабилност региона, уз несумњиву неутралност, са УСА војском на тлу Србије и гомилом сарадника окупатора који се невино зову Невладине организације…! Како да се не поклонимо мудрости и домишљатости марљивог и жустрог Александра Вучића.
И да га човек не запита: колико се Срба вратило на Косово и Метохију, од оних минимум 250.000 и колико је тамо спаљених и опљачканих српских кућа доведено у стање у кавом су биле када су Срби одатле истерани уз помоћ великбританског генерала Мајкија и УСА војске? Да га ништа не питамо, у вези са тим и још којечиме, да га не питамо. Јер он има виши циљ, далеко изнад наших моћи поимања, јер он је мозак за све нас.
Али ја не могу да допустим сили његовог расуђивања да утиче на мене, па ћу се запитати, без Жељка Цвијановића: Ко је оно потписивао Бриселске споразуме и ко није допустио Уставном суду да се бави питањима око тих споразума.
Зар то не бејаше Александар Вучић, садашњи председник државе Србије.
И после тих споразума зар није Косово са Метохијом добило границе са граничним прелазима, зар нису спроведени многи потези који су дали статус државе тој светој српској земљи? И коме су то мазане очи са заједницом српских општина, као да су оне тамо негде око Сомбора, или Неготина, а не усред земље из које су Срби истерани а они који су их истерали у задовољству и миру блаженствују, осим ако се између себе не закрве?
И тај исти Александар Вучић који је Косово и Метохију гурнуо до саме ивице амбиса, који баца све што је српско, све што Србина чини Србином, који није допустио ни један једини гласић да се јави против тог његовог сумасишавшег делања – одједном жели да Српска православна црква, Српска академија наука и уметности, политичке стране решавају то што је он разарао, уништавао, сатирао…
Ето, зато ми се гади Александар Вучић. Не усуђујем се да кажем зашто су му потребни ти стубови српског друштва и гаранти српског наслеђа и чувари српске прошлости… Напросто, занемео сам. Огавно. Немам речи.
Срђан Воларевић