[Милослав Самарџић]

http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/288652...apanjujuca

Није Јанковић, овде је Јанковићев чланак:
http://www.e-nacija.com/arhiva-2005-2006...-djenerala

Али од Јанковића су преузели ово: ''Нај­чу­ве­ни­ји ро­ман што при­ча о из­гу­бље­ним илу­зи­ја­ма''.

Како сам ја видео роман, то није основно, у ствари тога се нисам ни сетио. Зато, не стоји ни овај Јанковићев закључак'':

''Ђе­не­рал од­ла­зи „та­мо да­ле­ко”, да­ле­ко од ко­му­ни­стич­ке Ср­би­је, у ма­ло парм­ско вој­вод­ство, у ро­ман­тич­ну Ита­ли­ју аван­ту­ри­ста и кар­бо­на­ра, она­кву ка­кву је за се­бе (али и за срп­ског ђе­не­ра­ла) ство­рио Стен­дал, по­ста­вља­ју­ћи чи­та­ву при­чу у вре­ме не­по­сред­но на­кон На­по­ле­о­но­вог по­ра­за на Ва­тер­лоу...

Ча­ро­ли­јом чи­та­ња, ђе­не­рал нео­сет­но пре­ла­зи у тај дру­ги свет, у иде­ал­но вре­ме и про­стор веч­не на­де. И за­то нам он, на сво­јој по­след­њој фо­то­гра­фи­ји, де­лу­је она­ко сми­ре­но, та­ко усред­сре­ђе­но.''

Дражу, у овом смислу, много боље открива његова Васкршња посланица 1945, оно где пише да ја ''наша борба за будућа покољења''. И где помиње небеску Србију. Дакле, косовски мит, а боље речено светосавски начин размишљања, или уопште хришћански.

Стендалов роман је један од најбољих и свима га препоручујем. Али то је било сасвим друго време, много тога се променило током наредних 140 година. Моја асоцијација били су заправо комунисти. Тамо где Стендал описује језуите, то је као да описује комунисте, од Тита до Дачића. Верујем да је Слободан Јовановић то имао у виду када је написао универзалан чланак о тоталитарцима.

Иначе роман је пре свега љубавни. И историјски, свакако. Одлично је осликан тај тренутак ширења идеја Француске револуције - које дакле језуити не могу да прихвате, а које ето и данас комунисти присвајају, приказујући се једним простим триком као неко напредан, иако су мрачни као језуити.