[Зоран Недељковић]

Мићо да ли су ти познати ови стихови :
" Негде пева птица канаринка
удај се девојко Илинка,
јесен прође, сада вене цвеће
твој ти Луне, скоро доћи неће.

Вију вуци, шума и лужина
мене чека та крвава дружина
да бранимо права преотета.

Док за јуриш, сутра писне труба
ти ћеш бити туђа верна љуба,
једног дана, када родиш сина
ти се сети орла с висина.

Тад се сети, твог Луна-хајдука
његова те миловала рука,
поздрави сво редом Поцерје
соколу је сада никло перје.

Ја сам био, па сам одлитио
остала су кола и параде,
остала су села и пропланци,
песма, прела и наши састанци.

Опраштам ти, што си веру дала,
јер је мене танка пушка звала,
она ми је отац и мајка,
Равна Гора и братац и снајка.

Облаком се, кад легнем покривам
да би могао сву ноћ да те снивам,
те поздраве шаљем из далека,
жалићу те целог мог века.

Ја све мислим, Луне доћи неће,
збогом драга, моје плаво цвеће. "