[Николај]

Из јаме Бивоље брдо, у децембру 1990. године, извађене су кости великог броја невино пострадалих Срба, који су у њу живи гурнути у току љета 1941. Уз кости су пронађени и дјелови одјеће и обуће као и лични предмети мученика, али и зарђали остаци једне пушке са муницијом.
Пушка је припадала усташи - јамару Мехи Делићу. Мехо је са другим усташама, у Видовданској ноћи, под свјетлом батерија и камионских фарова, у понор јаме дубок 40 метара, гурао своје српске комшије. На реду су били Срби из села Козица код Стоца, њих око 120, на превару и часну комшијску реч похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима.
Нису сви очајавали.
У току превоза до јаме, неки од њих су, трпећи јаке болове, савијали и кидали жицу са својих повезаних руку. Тројици Шотра је тако успјело бјекство.
Илија Шакота није имао прилику да побјегне. Јасна му је била његова судбина, али му се пробудила мисао Обилића и Синђелића, када је код отвора јаме препознао Меху Делића, друга из војске.
Није тражио милост, већ је гласно позвао Меху да се опросте. Изненађен, Мехо му је пришао, а Илија га ухвати за каиш и повуче са собом у јаму.
Усташе су тада прекинули ликвидацију и сутрадан тражили начин да извуку Меху из понора. Ишак, нису у својим редовима нашли јунака који би се спустио, па је Мехо остао међу својим жртвама.
Преостале Србе из Козица, усташе су те ноћи вратили у затвор и сутрадан их гурнули у јаму Хумац, која се налази уз истоимени римокатолички самостан код Љубушког.
Ова прича се поратних година причала по славама у српским селима око Стоца и Чапљине, али су неки слушаоци сумњали у њу.
Нађена пушка у доњим слојевима костију, приликом ексхумације 1990, отклонила је сумње.
Мученик Илија Шакота, коме се исте 1941. године родио син јединац и који је као посмрче понио очево име, заборављени је српски херој.

Извор: Српско национално друштво "Пребиловци", Београд, Србија