[Николај]

Тачно је да карикатура приказује другачије, али текст нигдје директно не каже да се то догодило у борби.

Него једно питање невезано за тај летак, јесу ли партизани заробљене четнике убијали само метком или и на друге начине?

По капитулацији Италије, партизани су на више места у Далмацији убијали заробљене четнике и цивиле, о чему је један од старешина јединице која је те злочине спроводила (Никола Поповић, из 2. бригаде 13. дивизије) известио ЦК КПХ 20. октобра 1943. године: „Приликом ликвидације четника на Лошињу остваривало се клање по усташкој методи. Тамо је поклано и неколико младића од 15-16 година, и чији је отац био у партизанима. Клање, мрцварење и бацање по обали мора било је и у Карлобагу. Клање је врло негативно деловало на народ. Само због овога, пореде нас са усташама. Другови из штаба говорили су да је то наредба Главног штаба...“ Перо Симић, Дража Михаиловић - На крсту судбине, Лагуна, Београд 2013., стр. 426-427, према ВА, НОП, МФ ЦККПХ, р5, с 212-215. М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, том 3, стр. 194, према Војноисторијски гласник, број 1-2, 2004. година, чланак мр Велимира Иветића „Случај партизанских злочина у логору на Малом Лошињу 1943. године“, стр. 137-159.

Клања су вршена и у Дубровнику; у извештају Драга Деспута, члана Судског одсека ГШ за Хрватску упућеном ЦК КПЈ 17. јануара 1945. године, стоји да „сама јустификација ликвидираних вршена је без потребне опрезности на врло незгодан начин, што као примјер наводимо случај, гдје је једна група из Дрниша стријељана и бачена у јаме а да сви из те групе нису били ни до краја убијени тако, да су из јаме викали - мајку вам вашу убијте ме до краја! (то ми је приповједао командант книнског подручја и предсједник војног суда VIII корпуса) - или случај у Дубровнику гдје се је јустификација вршила не стријељањем већ су се таква лица клала. То је у Дубровнику радила јединица народне обране, а ја сам за то сазнао од командира чете народне обране.“ Партизанска и комунистичка пресија и злочини у Хрватској 1944-1946, Документи, Хрватски институт за повијест, Славонски Брод 2005, док. бр. 10. Ђорђе Змајић, са још десеторицом четника Дубровачке бригаде, предао се комунистима септембра 1944. године, верујући њиховој „амнестији“; сви су заклани на Бабином куку, и бачени у дубровачку луку, где су им тела данима плутала. Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1000 слика, Погледи Крагујевац, 2008, стр. 258.

Пуковник Милутин Радојевић је известио Михаиловића: „Виктор (мајор Младен Младеновић – моја прим.) извештава да је 15-XII водио борбу код Косанчића у Јабланици са 440 војника противу 2300 партизана без везе са топличким и јабланичким и другим корпусима, јер није плански прорачунато све што је требало. Изгубио је око 50 војника. Партизани су секирама побили све наше рањенике или их поклали ножевима.“ Зборник, том 14, књига 3, док. бр. 58. Редакција Зборника не демантује део о убијању рањеника.

Октобра 1943. године комунисти су од црногорских четника преотели Беране. У болници је остало неколико тешких рањеника, махом официра. О њиховој судбини мајор Рудолф Перхинек јавља Дражи 26. октобра: „Комунисти заклали капетана Мира Дујовића, поруч. Вукићевића Митра, Нишавића Миливоја, жандарма Ивановића и још два (вероватно капетана Леку Вујисића и Вукосава Марковића – моја прим.). Сви су били тешко рањени, у болници у Беранама.“ ВА, Ча, к-279, рег. бр. 4/1.

У депеши од 9. новембра 1943. године, Дража пише др Ђури Ђуровићу: „Двадесетседмог октобра 1943. код села Раванци у околини Добруна (Босна) били смо изненада нападнути од једне групе комуниста те је један наш део одступио, а неколико рањених је остало. Кад смо повратили тај положај сутрадан нашли смо рањенике заклане. Од заробљених комуниста дознали смо да ова клања врше проститутке – женске које се налазе у редовима комуниста.“ АВИИ, Ча, к-275, рег. бр. 21/1.