[Милослав Самарџић]

То је превише поједностављено. Ево ти примјер из моје фамилије. У устанку 1941. године, учествовали сви војно способни мушкарци.
Из истије фамилија већина била у четницима цијели рат.


Двојицу најмлађи синова, дошли партизани у село и покупили (не знам колко су тад имали година, 18-19, највише). Обојица су погинули у Босни, ни за гроб им се не зна.

Сигурно их нису покупили у бустанку 1941, него касније, кад су преузели команду.

У књизи Пожар у Крајини, на списку литературе, наводи се Ратни дневник Јоце Еремића (необјављен). Да ли си можда имао прилику да прегледаш тај материјал?

Нисам.

У књизи Мирка Рапаића Црна хроника о српским комунистима, он сам наводи да је два пута рањен у рату. Оба пута од Срба. Једном од његови Личана четника а други пут од четника из Книнске крајине. И како сам вели, брука и срамота.
И пита, Шта нам је све то требало?

Много опасно питање! Јер се изједначава одговорност. Треба питати: Шта је то њима требало?