05-11-2017, 08:18 PM
Како је Немачка финансирала Лењина и Октобарску револуцију
5. новембра 2017. 0
Берлин – Октобарска револуција важи као победа радника и сељака над владавином цара. Мало ко зна да је њу у великој мери омогућио и немачки цар. Он је 1917. помогао бољшевицима и то по плану богаташа званог „Парвус“.
План – дестабилизација Русије
Цирих, 9. Април 1917. На железничкој станици су 32 руска емигранта спремна за полазак. Они нису једини који су дошли: „Издајице, лупежи, свиње!“, добацују им многи. Али, присутни су и они који подржавају путнике: певају интернационалу. На тренутак су и шине биле блокиране, међутим, воз је некако успео да напусти станицу.
У питању је немачки ванредни воз, који је на располагање ставио цар Вилхелм ИИ како би распирио револуцију у Русији. Јер, у једном од вагона седи нико други до Владимир Иљич Уљанов звани Лењин. Уз помоћ Немачке, он је напустио свој азил у Швајцарској да би недељу касније стигао на циљ: Петроград, данашњи Санкт Петербург.
У Русији је управо прошла Фебруарска револуција која је одувала са трона цара Николаја ИИ, на власти је била провизорна влада а велика револуција још није била на видику.
Пруски бајонети и руске пролетерске песнице
Повратак познатих егзиланата у домовину је у Берлину праћен са великом пажњом. „Лењинов долазак у Русију је успео. Он ради баш као што желимо“, поручило је руководство немачке војске Министарству спољних послова. Политички парадокс, како изгледа. Вилхелм ИИ се повезао са комунистом Лењином. Циљ немачког цара: дефинитивно слабљење Царства са којим су се тзв. средње силе – Немачка и Аустроугарска – од 1914. налазиле у рату.
Калкулација Берлина је била јасна: Лењин и његови бољшевици требало је да дестабилизују Русију и да се тиме – усред Првог светског рата – постарају за олакшање на Источном фронту. План је успео. Немачко царство се служило старим правилом дипломатије: непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ.
Такве идеје и концепти нису били нови. Они потичу од човека који је имао комунистичко име „Парвус“ – мали. Израил Лазаревич Хељфанд. Руски Јеврејин који се обогатио и користио свој утицај да би већ крајем 1914. у Константинопољу предложио немачком амбасадору савез између „пруских бајонета и руских пролетерских песница“. Интереси Немачке и руских револуционара су били идентични, говорио је Парвус. После почетне скепсе, заказан му је састанак у Берлину.
Капиталиста и салонски бољшевик
Хељфанд је живео на високој нози и био окружен женама. Први пут је боравио у Немачкој 1891. Писао је за левичарске новине под разним псеудонимима и састајао се са свим водећим комунистима свог времена: Розом Луксембург, Карлом Кауцким, Лењином и Лавом Троцким. Но, сви они су били подозриви према њему јер је његов стил живота био све само не социјалистички.
После крваве недеље 22. јануара 1905, када је цар издао наредбу да се пуца на демонстранте у Петербургу, и када је убијено више од 200 људи, Хељфанд и Троцки су били међу првим руским егзилантима који су се вратили у домовину. Но, полиција их је ухапсила.
Хељфанд је доспео у сибирски затвор, успео да побегне одатле и да у Константинопољу сагради пословну империју и постане богат човек. Између осталог је био и власник више банака. Због тога су му стари комунистички пријатељи окренули леђа. Троцки је чак написао „Некролог живом пријатељу“.
Но, након избијања рата 1914, „Парвус“ је дошао до прилике да оствари утицај. Након његове посете немачком амбасадору у Османском царству. Већ у фебруару 1915. су га примили у Министарству спољних дела у Берлину.
Немачког цара је слабљење Русије папрено коштало
Руски комуниста и успешан бизнисмен из Константинопоља је Министарству презентирао сценарио револуције. Био је то план догађаја који су се неколико месеци касније заиста тако и одиграли. Хељфанд је на 23 стране куцаног текста детаљно описао како би могао успети преврат подржан из иностранства. Месец дана касније, царска благајна је одобрила да се издвоји два милиона марака „за подршку револуционарној пропаганди у Русији“.
Реченица „Преносим поздраве од Олге“ је служила као лозинка уз помоћ које су руски револуционари преко те границе добијали не само пропагандне материјале, већ и оружје и динамит. Помоћу „немачких поклона“, потапани су бродови у Архангелску и паљене луке. „Парвусове“ акције је координисао немачки амбасадор у Копенхагену, гроф Улрих фон Брокдорф-Ранцау, који је сматрао да је подршка комунистима била оправдана тиме што је тако била подривана ратна коалиција.
Хељфандов план је успео. 7. новембра 1917, дошло је до преврата који је ушао у историју као Октобарска револуција. Прелазна влада је свргнута.
Совјети су дошли на власт и неколико недеља касније, Русија је иступила из блока Антанте у којем је била са Француском и са британском Круном. Био је то фактички крај рата за ту земљу. Цара Вилхелма ИИ је слабљење Русије као ратног противника коштало – мерено данашњим новцем – око пола милијарде евра.
Сам „Парвус“ је директно делао као посредник немачког цара. Он је био „сводник империјализма“, како је то о њему постхумно написала Клара Цеткин, немачка марксисткиња која је помогла Лењинову револуцију. Хељфанд је умро 1924. у Берлину са само 54 године од можданог удара. О његовој историјској улози су после ћутали и Совјети и Немци.
Лењин, којег су руски комунисти на кратко били дискредитовали као некога ко се служио немачким новцем, после убиства чланова царске породице 17. јула 1918. је прешао у офанзиву. Он никада није порицао да се служио немачким новцем, али је једном рекао: „Желим само да додам да ћемо ми руским новцем инсценирати сличну револуцију у Немачкој“.
Дојче веле
5. новембра 2017. 0
Берлин – Октобарска револуција важи као победа радника и сељака над владавином цара. Мало ко зна да је њу у великој мери омогућио и немачки цар. Он је 1917. помогао бољшевицима и то по плану богаташа званог „Парвус“.
План – дестабилизација Русије
Цирих, 9. Април 1917. На железничкој станици су 32 руска емигранта спремна за полазак. Они нису једини који су дошли: „Издајице, лупежи, свиње!“, добацују им многи. Али, присутни су и они који подржавају путнике: певају интернационалу. На тренутак су и шине биле блокиране, међутим, воз је некако успео да напусти станицу.
У питању је немачки ванредни воз, који је на располагање ставио цар Вилхелм ИИ како би распирио револуцију у Русији. Јер, у једном од вагона седи нико други до Владимир Иљич Уљанов звани Лењин. Уз помоћ Немачке, он је напустио свој азил у Швајцарској да би недељу касније стигао на циљ: Петроград, данашњи Санкт Петербург.
У Русији је управо прошла Фебруарска револуција која је одувала са трона цара Николаја ИИ, на власти је била провизорна влада а велика револуција још није била на видику.
Пруски бајонети и руске пролетерске песнице
Повратак познатих егзиланата у домовину је у Берлину праћен са великом пажњом. „Лењинов долазак у Русију је успео. Он ради баш као што желимо“, поручило је руководство немачке војске Министарству спољних послова. Политички парадокс, како изгледа. Вилхелм ИИ се повезао са комунистом Лењином. Циљ немачког цара: дефинитивно слабљење Царства са којим су се тзв. средње силе – Немачка и Аустроугарска – од 1914. налазиле у рату.
Калкулација Берлина је била јасна: Лењин и његови бољшевици требало је да дестабилизују Русију и да се тиме – усред Првог светског рата – постарају за олакшање на Источном фронту. План је успео. Немачко царство се служило старим правилом дипломатије: непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ.
Такве идеје и концепти нису били нови. Они потичу од човека који је имао комунистичко име „Парвус“ – мали. Израил Лазаревич Хељфанд. Руски Јеврејин који се обогатио и користио свој утицај да би већ крајем 1914. у Константинопољу предложио немачком амбасадору савез између „пруских бајонета и руских пролетерских песница“. Интереси Немачке и руских револуционара су били идентични, говорио је Парвус. После почетне скепсе, заказан му је састанак у Берлину.
Капиталиста и салонски бољшевик
Хељфанд је живео на високој нози и био окружен женама. Први пут је боравио у Немачкој 1891. Писао је за левичарске новине под разним псеудонимима и састајао се са свим водећим комунистима свог времена: Розом Луксембург, Карлом Кауцким, Лењином и Лавом Троцким. Но, сви они су били подозриви према њему јер је његов стил живота био све само не социјалистички.
После крваве недеље 22. јануара 1905, када је цар издао наредбу да се пуца на демонстранте у Петербургу, и када је убијено више од 200 људи, Хељфанд и Троцки су били међу првим руским егзилантима који су се вратили у домовину. Но, полиција их је ухапсила.
Хељфанд је доспео у сибирски затвор, успео да побегне одатле и да у Константинопољу сагради пословну империју и постане богат човек. Између осталог је био и власник више банака. Због тога су му стари комунистички пријатељи окренули леђа. Троцки је чак написао „Некролог живом пријатељу“.
Но, након избијања рата 1914, „Парвус“ је дошао до прилике да оствари утицај. Након његове посете немачком амбасадору у Османском царству. Већ у фебруару 1915. су га примили у Министарству спољних дела у Берлину.
Немачког цара је слабљење Русије папрено коштало
Руски комуниста и успешан бизнисмен из Константинопоља је Министарству презентирао сценарио револуције. Био је то план догађаја који су се неколико месеци касније заиста тако и одиграли. Хељфанд је на 23 стране куцаног текста детаљно описао како би могао успети преврат подржан из иностранства. Месец дана касније, царска благајна је одобрила да се издвоји два милиона марака „за подршку револуционарној пропаганди у Русији“.
Реченица „Преносим поздраве од Олге“ је служила као лозинка уз помоћ које су руски револуционари преко те границе добијали не само пропагандне материјале, већ и оружје и динамит. Помоћу „немачких поклона“, потапани су бродови у Архангелску и паљене луке. „Парвусове“ акције је координисао немачки амбасадор у Копенхагену, гроф Улрих фон Брокдорф-Ранцау, који је сматрао да је подршка комунистима била оправдана тиме што је тако била подривана ратна коалиција.
Хељфандов план је успео. 7. новембра 1917, дошло је до преврата који је ушао у историју као Октобарска револуција. Прелазна влада је свргнута.
Совјети су дошли на власт и неколико недеља касније, Русија је иступила из блока Антанте у којем је била са Француском и са британском Круном. Био је то фактички крај рата за ту земљу. Цара Вилхелма ИИ је слабљење Русије као ратног противника коштало – мерено данашњим новцем – око пола милијарде евра.
Сам „Парвус“ је директно делао као посредник немачког цара. Он је био „сводник империјализма“, како је то о њему постхумно написала Клара Цеткин, немачка марксисткиња која је помогла Лењинову револуцију. Хељфанд је умро 1924. у Берлину са само 54 године од можданог удара. О његовој историјској улози су после ћутали и Совјети и Немци.
Лењин, којег су руски комунисти на кратко били дискредитовали као некога ко се служио немачким новцем, после убиства чланова царске породице 17. јула 1918. је прешао у офанзиву. Он никада није порицао да се служио немачким новцем, али је једном рекао: „Желим само да додам да ћемо ми руским новцем инсценирати сличну револуцију у Немачкој“.
Дојче веле