[ЈВуО-КГ]

Не знам да ли је на старом форуму била биографија Новице Лукића.Овде је нема. Неколико његових слика је приказано у серијалу Краљевина Југославија у ДСР и понешто речено о њему.

Новица Лукић (1919 - 1957)

Ово је презентација посвећена мом деди, потпоручнику Југословенске Војске у Отаџбини, Четнику и Равногорцу под шифром Анђео 31. По завршетку II светског рата мајору Француске Легије странаца.

Новица је рођен 14. септембра 1919 године у Шљивовцу, шумадијском селу надомак Крагујевца, као четврти син сиромашних сеоских родитеља, Милутина и Љубице. По завршетку основне школе отац га уписује у Гимназију у Крагујевцу, коју завршава упркос врло тешким условима. Пешачио је свакога дана 18 километара, без добре хране и одела, учио без уџбеника. После завршена четири разреда и нижег течајног испита, пребацује се у В.З. Школу Војно Техничког Завода у Крагујевцу. Као свршени питомац, 1937. године, одлази на рад у радионице ВТЗ-а, где ради све до почетка другог светског рата и капитулације Југославије. Непосредно пред рат је у саставу 4-те чете пиротехничког батаљона ВТЗ.

После априлске капитулације 1941. год. Новичин старији брат Милорад, иначе пилот у Војсци Краљевине Југославије, стиже кући у Шљивовац и одмах организује људе за отпор окупатору. Новица служи као повереник Команде Групе Шумадијских корпуса за рад са Женском Равногорском Организацијом Србије и постаје човек од поверења у Гружанском четничком одреду под шифром Анђео 31. Сваке године је напредовао, тако да је крај рата дочекао као потпоручник Југословенске Војске у Отаџбини. У јесен 1941.год . на Равној Гори упознаје Чича Дражу, где заједно са својим братом Милорадом бива одликован златном медаљом за храброст. Нажалост, у једном од сукоба са непријатељем 1943. године Милорад гине, а слична судбина ће две године касније задесити и млађег брата Светислава, који такође активно учествује у Равногорском покрету. На једном одсуству почетком рата упознаје деветнаестогодишњу Мицу, љубав свог живота. Сваки слободан тренутак од тада Новица проводи са Мицом, и жени се њом у пролеће 1944. године. Као резултат љубави родиће им се син Мирослав, мој отац, кога игром судбине Новица, мој деда и имењак, никада неће видети. Пред најездом руских комуниста, у јесен исте године, заједно са осталим српским Четницима напушта Србију, у коју се, као и многи, никада неће вратити. У Босни Четнике, издане од стране савезника, који зарад нагодбе са Стаљином жртвују свог савезника Дражу Михаиловића, чека голгота какву је тешко замислити. У једној од борби са бројним непријатељима, Немцима, усташама и комунистима, у децембру исте године у источној Босни, у селу Миљевине код Калиновика, у непосредној близини Бећир-Пашине куле, рањен је и Новица. Из болнице Горске Краљевске Гарде, заједно са осталим рањеницима, пребачен је од стране Немаца у болницу у Чешку. У Чешкој, у месту Млади Болеслав, написао је своју прву књигу Моја љубав.

Чим је залечио рану, покушава да се врати и састане са Шумадијском Групом Корпуса, у чијим су редовима он и његова браћа под командом Душана Смиљанића водили тешке борбе за све време рата. Из Чешке преко Аустрије прелази у Словенију, где одмах ступа у Допунски батаљон при Динарској четничкој дивизији, састављен углавном од Србијанских четника. Ипак пред притиском комуниста није се могло ни до Босне а камоли до Србије, те се Четници из Словеније пред сам свршетак рата, почетком маја 1945. године, пребацују у Италију. У Италији, у месту Корманс, долази до сусрета са Савезницима, који српске Четнике награђују за дугогодишњу борбу са окупатором тако што их разоружавају и спроводе у логор у Ћезену. У логору у Ћезени борави до јесени када их Енглези спроводе у нови логор на југу Италије, у место Еболи. У Еболију Новица време проводи углавном присећајући се својих доживљаја из рата, размишљајући о тешкој ситуацији која је затекла њега и цео Српски народ. Своја сећања и размишљања ставља на папир, не слутећи да ће се игром судбине, уз велику помоћ нашег пријатеља госп. Симића, Југословенског дипломате у Француској, ти његови рукописи наћи у рукама његових потомака, педесет година касније. Све књиге су нумерисане и насловљене, а неки од наслова су: Други Светски Рат - ВИХОР, Кроз слободне Српске планине, Равногорци Шумадије, У туђини, Неизвесност, Моја мајка, Мојој драгој итд. Књиге поседују поред историјске и естетску вредност, што верујем потврђују мали одломци, које сам ја издвојио и ставио на ову презентацију.

Након годину и по дана проведених у логору у Еболију, у коме је писмом од свог брата сазнао да је добио сина и од када је само маштао о састанку са њим и својом Мицом, заједно са осталим српским војницима бива пребачен у Немачку, у Мунстерски логор, у коме наредбом Њ.В.краља Georga VI ратници Драже Михаиловића добијају статус расељених лица.

Без икакве могућности да се врати у Србију и очекујући преокрет у светској политичкој ситуацији, одлази у Марсељ, где ступа у Француску Легију странаца.

У јесен 1948. године, као Француски легионар борави у месту Ле Кеф, у Тунису, где добија Certificat d'Aptitude, а 1949. год. добија Medaille Coloniale. 1950. године борави у Индокини, прецизније у Вијетнаму, у Сајгону. Путем писма у сталном је контакту са Мицом, која њему пише на адресу његовог рођака Петра, који живи у Хаггену, у Немачкој, и који је са њим у сталном контакту. У једном од писама каже: "Више путујем него што сам на једном месту. Тако сам обишао до сада пола света, сада сам у Азији а био сам у Африци и на Великим острвима", а у другом "Има већ четири пуне године како снег нисам ни видео ни осетио хладно. Стално у летњим хаљинама осим кад сам на послу". 1951. године борави у Хамамет-у, градићу у Тунису, где остаје до октобра. Путује по северној Африци и увек се враћа у Кеф, где остаје до августа. Тада се, вероватно, навршава пет година службе у Легији и Новица стиче услове за добијање Француског држављанства. Као Sergent-Chef, Commandant le I/6 Regiment Entranger d'Infanterie добија Certificat de bonne conduite.

У лето 1952. године, по завршетку петогодишњег циклуса у Легији, путује ка Француској са једином мисли у глави, да се састане са својим сином и својом Мицом. Шаље адресу из Маранжа, а затим и из Стразбура, места где ће провести наредних неколико година. У Стразбуру налази посао за упола мању плату него у Легији, ради од десет увече до шест ујутру, по сменама. Целе 1953. године покушава да се састане са Мицом и сином Мирославом. Ипак, комунистичка власт у Србији одбија да изда пасоше Новициној породици. После овога, у једном писму пише да је по први пут болестан, али ипак и даље не губи наду у састанак. У следећем писму, са почетка 1954. године, пише да ускоро путује у Африку и даје адресу свог пријатеља на коју му се може писати, господина Аурам Владимир-а, човека који ће скоро педесет година чувати његове рукописе и албум са сликама. Средином 1955. године сазнаје да постоји могућност да Мица и Мирослав изађу из Југославије и враћа се са пута на који је посао. У следећем писму шаље трајно ¨Уверење за боравак¨ у Француској, и наводи коме треба да се обрате када стигну. Напомиње да уколико госпођа Ritch не буде ту траже Мишела, а ако и он не буде ту, да преко пута потражи Bausmerth Wilhelm-a, Румуна који је заједно са Мађаром Galavics Laszlo-ом потписан као гарант на једном Новицином Француском документу. Шест месеци не ради, већ ишчекује добру вест, али у октобру добија писмо у коме сазнаје да се пасоши дефинитивно не могу добити. У јесен 1955. год. поново се спрема на пут и пише да уколико се ипак појави нова шанса за долазак, да потраже Владимирову жену Пиерретте Аурам, која се налази у срезу Dub, село Damblen, телефонски број 2 Damblen, преко Montebeliara. 1956. године поново је у Легији, у северној Африци, одакле шаље нове адресе, из Туниса и Либије. У међувремену је добио чин мајора, али нажалост већина докумената из тог периода, која то потврђују, изгубљена су. Сумњам да је у некој од битака изгубио леву руку.

1. маја 1957 гине, негде у северној Африци.

Новица је по свему што сам о њему сазнао био једна, по много чему изузетна личност. Био је племенит, поштен и изузетно храбар човек. Многима је за време грађанског рата у Србији спасао животе, а свој је небројено пута ризиковао, како је он то говорио: "За крст часни и слободу златну". Говорио је више страних језика, свирао на неколико инструмената, своје емоције преточио је у десетине књига и стотине дирљивих писама, био прави атлета и истински хришћанин, православац. Где год је пролазио остављао је за собом људе које је опчињавао својом добротом.
Требало му је тако мало да после свега дође до среће, али зла судбина суровог света није му дала да оствари то своје право, право које је сигурно вишеструко заслужио.

http://www.andjeo31.net/biografija.html