18-12-2017, 07:22 PM
Црвени Телеграф јавља:
ПОБЕДА КОМУНИСТА НИЈЕ ЗАВЕРА
Најлакше је за победу комуниста у Другом светском рату на тлу Југославије оптужити друге: Черчила, Стаљина, Рузвелта. Тај наратив, који каже да је Техеранска конференција била пресудна да се са подршке четницима пређе на партизане, збиља је понижавајућа за наш народ, јер сугерише да смо ми сами по себи неспособни за самостално деловање и управљање сопственом судбином. Поред тога, и поред чињенице да игнорише четничку колаборацију са окупатором, она имплицира да је у нашој земљи баш све било супер, и да никаквог разлога није било да се "поцрвени".
Невероватно! У земљи која је морала да доноси лекс специалис да би привремено спасила до гуше задужене сељаке од зеленаша, у земљи у којој је 90 одсто сељака било неписмено, у земљи у којој су класне разлике биле израженије него што то данас можемо и да замислимо, у земљи у којој је 1920. године на локалним изборима у Београду, Загребу, Нишу, Осијеку, Скопљу, Краљеву и другде, победила Комунистичка партија Југославије, у земљи у којој је та странка исте године освојила треће место на изборима за Уставотворну скупштину Краљевства СХС (са 12,4 одсто гласова није била далеко од Југословенске демократске странке са 19,9 и Народне радикалне странке са 17,7) па потом била забрањена од стране режима и прешла у илегалу — у таквој, дакле, земљи није била потребна никаква Техеранска конференција, или Кримска, да би на власт дошли комунисти.
А управо је то стање, у којем се налазило наше међуратно краљевство, описано у убојитој реченици коју у разговору са бароном Врангелом (тумачи га Александар Галибин) изговара државни тужилац Војин Ђукић (игра га Милош Тимотијевић). Говорећи о бауку комунизма и далековидости краља Александра који је забранио КПЈ те тако спасао земљу од бољшевизације, Ђукић каже генералу: "Народ брзо поцрвени кад је гладан".
Нажалост по све нас — јер је са ове временске дистанце јасно да би боље било да нисмо ни постали социјалистичка земља — никоме у краљевини тада није падало на памет да проблем реши тако што ће нахранити народ и дати му правду коју је тражио. Да су то урадили, да се окренули воденицу на социјалну државу, правну, ону која штити обичног човека, да се нису бахатали као што су се бахатили, да нису пљачкали народ и понижавали га, комунисти никада не би победили у Југославији као што нису победили ни у једној земљи која је то схватила.
Али, не, њима је било далеко лакше да забране партију која је хлеб и правду обећавала и да уместо гашења пожара уклоне онога који је на пожар указивао (као да ће пожар нестати ако нико о њему не говори). Једнако томе, многима је данас лакше да оптуже Черчила него да поштено сагледају историјски доказано понашање четника, или да сагледају стварно стање наше ондашње државе, која нажалост ни данас није суштински много боља.
Цео текст
http://www.telegraf.rs/vesti/kultura/292...eceno-foto
ПОБЕДА КОМУНИСТА НИЈЕ ЗАВЕРА
Најлакше је за победу комуниста у Другом светском рату на тлу Југославије оптужити друге: Черчила, Стаљина, Рузвелта. Тај наратив, који каже да је Техеранска конференција била пресудна да се са подршке четницима пређе на партизане, збиља је понижавајућа за наш народ, јер сугерише да смо ми сами по себи неспособни за самостално деловање и управљање сопственом судбином. Поред тога, и поред чињенице да игнорише четничку колаборацију са окупатором, она имплицира да је у нашој земљи баш све било супер, и да никаквог разлога није било да се "поцрвени".
Невероватно! У земљи која је морала да доноси лекс специалис да би привремено спасила до гуше задужене сељаке од зеленаша, у земљи у којој је 90 одсто сељака било неписмено, у земљи у којој су класне разлике биле израженије него што то данас можемо и да замислимо, у земљи у којој је 1920. године на локалним изборима у Београду, Загребу, Нишу, Осијеку, Скопљу, Краљеву и другде, победила Комунистичка партија Југославије, у земљи у којој је та странка исте године освојила треће место на изборима за Уставотворну скупштину Краљевства СХС (са 12,4 одсто гласова није била далеко од Југословенске демократске странке са 19,9 и Народне радикалне странке са 17,7) па потом била забрањена од стране режима и прешла у илегалу — у таквој, дакле, земљи није била потребна никаква Техеранска конференција, или Кримска, да би на власт дошли комунисти.
А управо је то стање, у којем се налазило наше међуратно краљевство, описано у убојитој реченици коју у разговору са бароном Врангелом (тумачи га Александар Галибин) изговара државни тужилац Војин Ђукић (игра га Милош Тимотијевић). Говорећи о бауку комунизма и далековидости краља Александра који је забранио КПЈ те тако спасао земљу од бољшевизације, Ђукић каже генералу: "Народ брзо поцрвени кад је гладан".
Нажалост по све нас — јер је са ове временске дистанце јасно да би боље било да нисмо ни постали социјалистичка земља — никоме у краљевини тада није падало на памет да проблем реши тако што ће нахранити народ и дати му правду коју је тражио. Да су то урадили, да се окренули воденицу на социјалну државу, правну, ону која штити обичног човека, да се нису бахатали као што су се бахатили, да нису пљачкали народ и понижавали га, комунисти никада не би победили у Југославији као што нису победили ни у једној земљи која је то схватила.
Али, не, њима је било далеко лакше да забране партију која је хлеб и правду обећавала и да уместо гашења пожара уклоне онога који је на пожар указивао (као да ће пожар нестати ако нико о њему не говори). Једнако томе, многима је данас лакше да оптуже Черчила него да поштено сагледају историјски доказано понашање четника, или да сагледају стварно стање наше ондашње државе, која нажалост ни данас није суштински много боља.
Цео текст
http://www.telegraf.rs/vesti/kultura/292...eceno-foto