[Бенито]

Радојков брат се звао Милојко и био је исто љотићевац.
Ништа ту није контроверзно, него су то били мали људи, а велика власт.
То је лоше и у миру, а тек у рату.

Није баш тако у овом случају. Ђурићи су се, Радојко нарочито, светили комунистима који су и у њиховом селу започели грађански рат и убили им оца без икаквог разлога. Радојко се заветовао да ће се осветити тој главној четворки ариљских комуниста на челу са Чоловићем. До почетка 42 сва четворица су били мртви. Али, мржња је остала, и њега су на то љотани намамили. Игњатовић је чинио грешке у личним односима, у амнестирању комуниста и слично, што је за Ђурића била црвена марама испред очију. Тим злочином он је одлучио на коју ће страну. Једноставно, мржња га је обузела, водила и , на крају, одвела у смрт. То је, суштински, разлог његовог ратног опредељења , а не некакав конформизам или жеља за влашћу.