17-01-2018, 06:27 PM
ИГУМАН МАНАСТИРА ПИНОСАВА: Вучић једва чека да се ратосиља Косова!
Поводом односа Александра Вучића према јужној српској покрајини огласио се и игуман манастира Пиносава.
Још једно иживљавање председника Србије над здравом памећу и плашљивим новинарем. Све време, председник се дон кихотовски борио са ветрењачама које је, поред бледог и преплашеног новинара, сам цртао и измишљао као теме за разговор.
О Космету је велеиздајнички и лукаво причао као о неком непотребном баласту ког се што пре треба ратосиљати. У исто време, и по хиљадити пут, овај модерни политички Суперхик и талентовани медијски Гумифлекс, одлучно се заложио за недељивост и територијални интегритет БиХ, и заштиту страних економских утицаја западних колонијалиста у Србији, али ни једном једином речју није се заложио за територијални интегритет и целовитост Србије, нити за заштиту домаћих инвеститора или српског сељака.
Помињао је одлучујућу улогу ЕУ по питању решавања косметског питања, али јудински ни једном није ни поменуо резолуцију СБ УН 1244 која Космет препознаје као део Србије. Рекао је толико, да је сада још јаснија Вучућева намера да покуша реализовати пројекат издаје Свете српске земље Космета, и даљу распродају већ подоста распродате и ојађене Србије.
Све у свему – Све је реко, ништа паметно није казо. Што је казо, Богу је отказо. Што отказо, себе је наказо.
ЧЕДОМИР АНТИЋ, МИЛОШ КОВИЋ: Полемика о Косову
Антић: Апел је политика формалног и умиреног екстремизма; Ковић: За онога ко подржава независно Косово сваки позив на његову одбрану је екстремизам.
ЧЕДОМИР АНТИЋ: ЦРКВА И АЛТЕРНАТИВА
Државна политика према Косову и Метохији оличена у Александру Вучићу, првој личности српске републике, имала је бројне резултате. Они су следећи: словом два велика успеха, два споразума, Србија је одустала од јурисдикције над судовима и полицијом општина на северу покрајине, прихватила је да српски народ на КиМ целокупну своју посебност заснива на плану Мартија Ахтисарија и заједници општина која нема никаква изворна овлашћења нити је утемељена у устав новонасталог албанског Косова. Ова влада ујединила је Србе са КиМ у подршци председничкој кандидатури Хашима Тачија и премијерској Рамуша Харадинаја.
Већина Вучићевих бирача били су спремни да 2005. аплаудирају када је набрајао границе Велике Србије, а и да климну главом када је три године касније јавно тврдио да о тим границама никада није говорио. Зато је суштински небитно да ли је политика садашње владе доследна и родољубива. Она је више прилагођена слабостима него вољи значајног дела бирача и, за сада, нема алтернативу.
Када је митрополит Амфилохије, по мом мишљењу најугледнији архијереј српске цркве, честити борац за православље, правду и права српског народа, пре неколико дана изразио своје бојазни у вези са политиком српске владе према Косову, учинило се да то чини са позиција некакве другачије политике. Изјаву је и дао објашњавајући потпис којим је подржао Апел за одбрану Косова и Метохије. Суштина овог апела говори да без обзира на околности не треба пристати на независност Косова.
Две слабости овог текста представља оно што у њему није речено. Политичари, а такви су покренули и написали овај апел, нису филозофи. Они се не баве недогледном будућношћу и домети им нису искључиво теоријски. Ако ћемо бранити Косово и Метохију ваља рећи и како ћемо сада, током наредне три и даљих тридесет година то у пракси чинити. Време не ради ни за Србију ни за српски народ.
Посебно оно није у служби преосталих Срба на Косову и Метохији. Да ли је циљ да Србија буде разваљена и недовршена држава а српски народ на КиМ изолована мањина лишена наде? Само тада можемо следити ту амишку политику формалног и умиреног екстремизма која ће несумњиво бити епитаф неуспешне политике ДСС-ових влада. Где су темељи будуће политике обнове која ће нам једног дана и стварно вратити КиМ?
Наши стари су се одрицали светих српских земаља… Како да нису. Године 1878. нису наставили рат и у самоубиство одвели Кнежевину Србију, већ су се повукли из земаља за чијом слободом су чезнуле генерације. Прихватили су нове границе и обустављање утицаја на јужне области и на много тога још… Али је зато поуком овог рата почела реформа војске без које би ратови од 1912. до 1918. за Србију били немогући.
Слично је било и после признавања аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Тих година Србија је проживела највећи привредни и културни успон. Каква је то политика алтернативе Милошевићевом капитулантству, досовској колаборативности и карикатуралном напредњачком опортунизму? Видели смо последице косовске политике Коштуничиних влада… Од увођења двоструких плата за чиновнике до укидања пдв-а у покрајини. Све се вратило као зло и горе.
Другу слабост апела представља виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике. Биће да је већи проблем када једна власт пренесе под притиском преговоре са УН на ЕУ, него када једна друга пропусти да интегрише Косово и Метохију у састав отаџбине и још слави дан када је покрајину предала NATO-у. Такође, политика Тадићевих влада није била могућа без СПС и Дачића, који су омогућили и садашњу власт. Они који су нам говорили да за Косово треба да погинемо у неприпремљеном рату против пола света, убрзо су нас убеђивали да су их одбранили, касније су нам рекли да се „патриотизам не сипа у трактор“, а данас уверавају да су Косово издали управо они који не понављају бесмислену мантру већине.
Видели смо како је из СНС власти одговорено на интервју митрополита Амфилохија. И то је боље него када су га у свом радикалском периоду поредили са Хомеинијем, а једног другог епископа називали „будалом“. Опет се љуте због заупокојне литургије Дачићевој влади… Заборавили су како је исти митрополит који месец касније лепо седео уз Дачића и насмејано разговарао са њим. Између се збио ружни и никада разрешени скандал везан за епископа Василија. За њега шира јавност не би ни чула да га нису преузели и раширили парадржавни таблоиди који у Александру Вучићу одавно виде христолико божанство. Да се тако нешто не би поновило патријарх нас је обавестио да „захваљује Богу што нам је дао Вучића“.
Алтернативе, дакле, у ствари нема. За сада.
Аутор је члан Политичког савета Народне странке
МИЛОШ КОВИЋ: ВЕЛИКА АЛБАНИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ
У нејасном и чудноватом тексту Црква и алтернатива (Политика, 11.1.2018) Чедомира Антића пажљив читалац пронаћи ће две неуспеле историјске паралеле, неколико неистина, и много спорних политичких ставова.
Тешко се може разумети како се нечија спремност да се 2018. године одрекне окупираног дела сопствене територије, Косова и Метохије, може упоредити са годином 1878, у којој су се српске војске оружјем избориле за државну независност и за ослобођење од турске власти пространих српских земаља.
Подсетимо се, Србији су тада припојени нишки, пиротски, врањски и топлички округ, а Црној Гори Никшић, Колашин, Спуж, Подгорица, Жабљак, Бар, потом (1880) и Улцињ. Можда Антић мисли на то да су Срби у рату стигли све до Грачанице, одакле су морали да се брзо повуку, или на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине? Како то може да се упореди са одустајањем од сопствене, државне територије? Уз то, Берлинским уговором из 1878. велике силе су заједнички повукле нове српске границе, док су оне данас јасно подељене, при чему Русија и Кина траже очување територијалног интегритета Србије.
Неуспело је и поређење са Анексионом кризом (узгред, Србија није признала анексију 1908, како Антић каже, него 1909. године). Аустро-Угарска је тада припојила Босну и Херцеговину, које су, иако су их Срби сматрали српским земљама, до тада формално припадале Османском царству, док се данас, поновимо ту просту чињеницу, од Србије захтева да се одрекне сопствене, државне територије.
Главна тема Антићевог чланка је, уствари, критика Апела за одбрану Косова и Метохије. Неистина је да су Апел „покренули и написали“ „политичари“, који, како Чедомир Антић наглашава, „нису филозофи“ желећи, како изгледа, да нагласи нашу неспособност за дубље увиде, какве нам он у наставку текста суверено демонстрира. Судећи по томе, рекло би се да Антић себе дожиљава као „филозофа“. У Политици и јавности је, међутим, већ више пута речено да су Апел покренули и написали чланови Политичког савета Демократске странке Србије, у сарадњи са неколико јавних личности. Сви чланови Савета су професори универзитета. У нашој професорској дружини само је један члан ДСС. Па и председник ДСС, Милош Јовановић докторирао је међународне односе на Сорбони и ради као доцент на Правном факултету у Београду.
Ако ме сећање добро служи, Чедомир Антић се већ у време када сам му, као млађани асистент, држао семинарске вежбе, увелико бавио политиком, да би, до данашњег дана, стигао да промени неколико партија. Један од чланова нашег Савета је, иначе, баш филозоф. Али природно је да филозоф Антић, док се усавршавао у науци као студентски лидер, портпарол Демократске странке и члан Председништва Г17 Плус, није стизао да чита дебеле књиге политичара Часлава Копривице.
Антићево разрачунавање са „амишком политиком формалног и умиреног екстремизма“ покретача и потписника Апела, „која ће несумњиво бити епитаф неуспешне политике влада ДСС“ по свој прилици потиче од његовог доследног, дугогодишњег залагања за сецесију Косова и Метохије. Он се, исто тако упорно, борио и за независност Црне Горе, односно за „независну Србију“ како је то његова тадашња странка, Г17 Плус, волела да каже. Све су то политички ставови, на које Чедомир Антић има право. Ипак, када неко јавно, усред Београда, изговори да се залаже за независност „Косова“, мислим да се може очекивати да ће, пре или касније, политику оних који су за очување Србије у њеним постојећим границама, почети да назива „амишком“ и „екстремистичком“. Остао сам, међутим, затечен Антићевом измишљотином да Апел проповеда „виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике“.
Из залагања Антића за независност „Косова“ проистичу и његови бизарни покушаји да Србе на Косову и Метохији увери да ће престати да буду „изолована мањина лишена наде“ онда када их држава Србија остави ван својих граница, препусти „Косову“ Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија и, у перспективи, Великој Албанији. Када се ратосиља тих 120.000 својих грађана, Србија ће, тврди Антић, престати да буде „разваљена и недовршена држава“. После тога ћемо, по истом моделу, решавати питања Санџака, Војводине, Републике Српске? Јер „време не ради за Србију“. Претпостављам зато што су САД и ЕУ све моћније и јаче, док су Русија и Кина све рањивије и слабије? Искуство и разум заиста морају да устукну пред овако бујном и богатом маштом…
Антић, на крају, из свега извлачи логичан закључак: „политика садашње владе“ према Косову „за сада нема алтернативу“. Испод овог необичног текста он се потписао као „члан Политичког савета Народне странке“. Не могу да одолим а да јавно не упитам своје пријатеље из ове партије: представља ли ово чудо стварно вашу политику према Косову и Метохији?
Аутор је председник Политичког савета ДСС-а
САМО ДАН ПОСЛЕ АТЕНТАТА НА ИВАНОВИЋА, најављено убиство још једног Србина
Само дан после атентата на Оливера Ивановића, мета претњи је још један српски политичар с Косова!
Наиме, извори блиски косовском порталу на албанском језику Индексонлине кажу да је Братиславу Николићу угрожен живот!
Према изворима Индексонлине, градоначелнику Штрпца упућене су озбиљне претње о којима је упозната Косовска обавештајна агенција (КИА).
Дакле, већ најављују убиство другог Србина, што знаци да није Оливер сам по себи био мета, него да постоји списак Срба за одстрел!
Иначе, Николић је градоначелник општине Штрпце од 12. јануара 2010. године.
http://srbin.info/2018/01/17/samo-dan-po...og-srbina/
?
Ако ниси у стању да браниш своје грађани онда нисте ни у стање да владаш.......
Ако разумеш колико дуго траје ова процес убијање Срба, па то је невероватно!
И кад су нема било које одбране............
Кад се чути, кад се окрене око, кад неслушаш........онда си Колаборатор/сарадник/саучесник та ЗЛО и ДЕЛА!
ДВЕРИ: Косово није само питање идентитета, већ и питање имовине и пара
Као наставак трибина које су на тему Косова и Метохије одржане у Београду, Новом Саду, Краљеву и Грачаници, у организацији Српског покрета Двери данас је, у прес центру УНС-а у Београду, одржано предавање на тему „Природна и привредна богатства Републике Србије на Косову и Метохији“.
Како је истакла модераторка трибине, Јелена Вујановић, циљ овог предавања је да покаже да Косово није само питање наше историје и идентитета, већ и врло важно питање државних и економских интереса Републике Србије и да рудници попут Трепче нису мит, већ реалност и својина наше државе.
У име Српског покрета Двери уводну реч је дао народни посланик Зоран Радојичић, који је истакао да зарад малих претприступних фондова и пута у ЕУ Србија даје огромна богатства која има на КиМ.
Ненад Којић, члан покрета Отаџбина са КиМ, представио је детаљну анализу рудних и других природних богатстава на Космету и анализу њихове укупне вредности изражене у милијардама америчких долара. Он је приказао анализу за сваки рудник и сваку руду и минерал појединачно. На пример, само у Ајвалији укупна вредност олова, цинка и др. руда је процењена на 579 382 750 америчких долара, а могу се експлоатисати и минерали.
У Бадовцу, што се тиче самог олова, цинка, сребра и злата већ имамо вредност од 2,92 милијарде долара, у Старом тргу вредност олова, цинка и сребра у износу од 981 милион долара, а поменуо је податке и за руднике Дражње, Калтрина, Калуђер, Кисели поток, Трепчу и друге, као и податке о резервама зеолита. Захваљујући Трепчи Југославија је била не 5 месту на светској лествици производње оловно-цинкане руде, а само вредност лигнита на КиМ се процењује на 1,705 милијарди долара.
Истакао је да је то пуно већа вредност од било чега што можемо добити из различитих фондова Европске уније. „Да ли ћемо се зарад капи у мору, коју добијамо од ЕУ и међународне заједнице, одрећи ових ресурса“ – упитао је Којић.
Проф. др Љубиша Дабић, такође члан покрета Отаџбина, говорио је о праву својине, како државне, која је отета и узурпирана, тако и друштвене, етажне, задружне и приватне својине, те о нелегалној приватизацији и експропријацији која је вршена на територији Косова и Метохије. Он је истакао да је Бриселски споразум довео до гашења српских институција и њихове интеграције у систем тзв. државе Косово, те да је и то додатно погоршало ситуацију у погледу права на својину неалбанског становништва. По њему САД по питању Косова показује један бирократски и насилнички приступ јер, зарад својих интереса, не стаје у заштиту ни међународних докумената који гарантују право на својину попут Декларације УН о правима човјека, нити сопствене принципе.
У своје, и у име покрета Отаџбина, проф. Дабић је изнео став да Влада Србије треба да промени приступ и одступи од креираног процеса САД и ЕУ, да сместа престане са Бриселским преговорима, да прогласи КиМ за окупирану територију Републике Србије, те да прекине унутрашњи дијалог који је погубан и закаснео.
Присутни су на почетку свог излагања изјавили саучешће породици господина Оливера Ивановића и изразили забринутост због оваквих дешавања на КиМ.
БЕОГРАД ЗАМРЗАВА БРИСЕЛСКЕ ПРЕГОВОРЕ — у помоћ пристиже Русија
Одлука српских власти да обустави дијалог између Београда и Приштине неће имати већих последица по положај српске делегације у Бриселу, штавише представља добар потез Београда како би се скренула пажња и Европској унији и Америци да Србија није спремна да преговара под било каквим условима и по било коју цену, сматрају аналитичари.
Ту одлуку је саопштио директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић непосредно након што је постало познато да је Оливер Ивановић подлегао повредама и преминуо у болници у Косовској Митровици. Он је условио да наставка разговора у оквиру Бриселског дијалога неће бити док не буду објављени резултати истраге.
Убице морају да буду пронађене како бисмо могли да идемо напред и да градимо нормалне односе. Не пада нам на памет да пред овиме жмуримо и ћутимо. Они су ћутали на изјаву Кадрија Весељија дан пре убиства и на претње ратом, на паљења српске имовине, сена и кућа недељу дана пре тога, дан за даном, на све што се дешава везано за Специјални суд“, рекао је Ђурић.
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић овај потез Београда тумачи као покушај да се питање убиства Оливера Ивановића интернационализује, јер би, да је којим случајем процес преговора настављен, то била, како тврди, локална ствар.
У том случају би, како каже, свакако извесна пажња глобалних медија била посвећена атентату, али на томе би се завршило — овако је Србија повезала убиство Ивановића са процесом преговора и на тај начин извршила притисак, како на западни део међународне заједнице, тако и на привремене институције на Косову и Метохији да озбиљније приступе том случају.
Иако Анђелковић тврди да је мало вероватно да ће се то догодити, Србија свакако мора да искористи тренутак да инсистира на томе, као и да постави питање шта је све досад урађено, будући да су уступци чињени искључиво са стране Србије, док са друге стране никаквих уступака у пракси није било — ни Заједница српских општина није реализована, а ништа није учињено ни на повећању безбедности Срба.
Говорећи о последицама изласка српске делегације из бриселских преговора, Анђелковић објашњава да наша делегација није формално изашла, већ да је преговоре замрзла, односно напустила их је привремено, али то не би требало да има већих последица по Србију.
На овај начин, указује он, Србија скреће пажњу и Европској унији и Америци да није спремна да под било каквим условима и по било коју цену преговара. Напросто, објашњава Анђелковић, ово је сад тачка кад Београд мора да озбиљније покрене и питање свега што је досад урађено, односно није урађено, то јест, зашто је Албанцима толерисано да све што обећају не реализују.
Упитан да ли би међународна заједница могла да примора Србију, упркос одлуци Београда да неће наставити преговоре док се сви услови по питању спровођења истраге о убиству Ивановића не испуне, Анђелковић каже да тако нешто Западу није страно, стога треба бити обазрив.
„Западни део међународне заједнице увек може да примени страшан ниво притисака, у крајњој линији то се догодило и 1999. године, када је Србија бомбардована, те су је приморали да повуче војску са Косова. Дакле, могу све да ураде ако хоће, али није међународна заједница само Запад, сад ипак имамо и ојачалу Русију и очекивано је да Москва подржи Београд у овој ствари“, закључује Анђелковић.
Поводом односа Александра Вучића према јужној српској покрајини огласио се и игуман манастира Пиносава.
Још једно иживљавање председника Србије над здравом памећу и плашљивим новинарем. Све време, председник се дон кихотовски борио са ветрењачама које је, поред бледог и преплашеног новинара, сам цртао и измишљао као теме за разговор.
О Космету је велеиздајнички и лукаво причао као о неком непотребном баласту ког се што пре треба ратосиљати. У исто време, и по хиљадити пут, овај модерни политички Суперхик и талентовани медијски Гумифлекс, одлучно се заложио за недељивост и територијални интегритет БиХ, и заштиту страних економских утицаја западних колонијалиста у Србији, али ни једном једином речју није се заложио за територијални интегритет и целовитост Србије, нити за заштиту домаћих инвеститора или српског сељака.
Помињао је одлучујућу улогу ЕУ по питању решавања косметског питања, али јудински ни једном није ни поменуо резолуцију СБ УН 1244 која Космет препознаје као део Србије. Рекао је толико, да је сада још јаснија Вучућева намера да покуша реализовати пројекат издаје Свете српске земље Космета, и даљу распродају већ подоста распродате и ојађене Србије.
Све у свему – Све је реко, ништа паметно није казо. Што је казо, Богу је отказо. Што отказо, себе је наказо.
ЧЕДОМИР АНТИЋ, МИЛОШ КОВИЋ: Полемика о Косову
Антић: Апел је политика формалног и умиреног екстремизма; Ковић: За онога ко подржава независно Косово сваки позив на његову одбрану је екстремизам.
ЧЕДОМИР АНТИЋ: ЦРКВА И АЛТЕРНАТИВА
Државна политика према Косову и Метохији оличена у Александру Вучићу, првој личности српске републике, имала је бројне резултате. Они су следећи: словом два велика успеха, два споразума, Србија је одустала од јурисдикције над судовима и полицијом општина на северу покрајине, прихватила је да српски народ на КиМ целокупну своју посебност заснива на плану Мартија Ахтисарија и заједници општина која нема никаква изворна овлашћења нити је утемељена у устав новонасталог албанског Косова. Ова влада ујединила је Србе са КиМ у подршци председничкој кандидатури Хашима Тачија и премијерској Рамуша Харадинаја.
Већина Вучићевих бирача били су спремни да 2005. аплаудирају када је набрајао границе Велике Србије, а и да климну главом када је три године касније јавно тврдио да о тим границама никада није говорио. Зато је суштински небитно да ли је политика садашње владе доследна и родољубива. Она је више прилагођена слабостима него вољи значајног дела бирача и, за сада, нема алтернативу.
Када је митрополит Амфилохије, по мом мишљењу најугледнији архијереј српске цркве, честити борац за православље, правду и права српског народа, пре неколико дана изразио своје бојазни у вези са политиком српске владе према Косову, учинило се да то чини са позиција некакве другачије политике. Изјаву је и дао објашњавајући потпис којим је подржао Апел за одбрану Косова и Метохије. Суштина овог апела говори да без обзира на околности не треба пристати на независност Косова.
Две слабости овог текста представља оно што у њему није речено. Политичари, а такви су покренули и написали овај апел, нису филозофи. Они се не баве недогледном будућношћу и домети им нису искључиво теоријски. Ако ћемо бранити Косово и Метохију ваља рећи и како ћемо сада, током наредне три и даљих тридесет година то у пракси чинити. Време не ради ни за Србију ни за српски народ.
Посебно оно није у служби преосталих Срба на Косову и Метохији. Да ли је циљ да Србија буде разваљена и недовршена држава а српски народ на КиМ изолована мањина лишена наде? Само тада можемо следити ту амишку политику формалног и умиреног екстремизма која ће несумњиво бити епитаф неуспешне политике ДСС-ових влада. Где су темељи будуће политике обнове која ће нам једног дана и стварно вратити КиМ?
Наши стари су се одрицали светих српских земаља… Како да нису. Године 1878. нису наставили рат и у самоубиство одвели Кнежевину Србију, већ су се повукли из земаља за чијом слободом су чезнуле генерације. Прихватили су нове границе и обустављање утицаја на јужне области и на много тога још… Али је зато поуком овог рата почела реформа војске без које би ратови од 1912. до 1918. за Србију били немогући.
Слично је било и после признавања аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Тих година Србија је проживела највећи привредни и културни успон. Каква је то политика алтернативе Милошевићевом капитулантству, досовској колаборативности и карикатуралном напредњачком опортунизму? Видели смо последице косовске политике Коштуничиних влада… Од увођења двоструких плата за чиновнике до укидања пдв-а у покрајини. Све се вратило као зло и горе.
Другу слабост апела представља виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике. Биће да је већи проблем када једна власт пренесе под притиском преговоре са УН на ЕУ, него када једна друга пропусти да интегрише Косово и Метохију у састав отаџбине и још слави дан када је покрајину предала NATO-у. Такође, политика Тадићевих влада није била могућа без СПС и Дачића, који су омогућили и садашњу власт. Они који су нам говорили да за Косово треба да погинемо у неприпремљеном рату против пола света, убрзо су нас убеђивали да су их одбранили, касније су нам рекли да се „патриотизам не сипа у трактор“, а данас уверавају да су Косово издали управо они који не понављају бесмислену мантру већине.
Видели смо како је из СНС власти одговорено на интервју митрополита Амфилохија. И то је боље него када су га у свом радикалском периоду поредили са Хомеинијем, а једног другог епископа називали „будалом“. Опет се љуте због заупокојне литургије Дачићевој влади… Заборавили су како је исти митрополит који месец касније лепо седео уз Дачића и насмејано разговарао са њим. Између се збио ружни и никада разрешени скандал везан за епископа Василија. За њега шира јавност не би ни чула да га нису преузели и раширили парадржавни таблоиди који у Александру Вучићу одавно виде христолико божанство. Да се тако нешто не би поновило патријарх нас је обавестио да „захваљује Богу што нам је дао Вучића“.
Алтернативе, дакле, у ствари нема. За сада.
Аутор је члан Политичког савета Народне странке
МИЛОШ КОВИЋ: ВЕЛИКА АЛБАНИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ
У нејасном и чудноватом тексту Црква и алтернатива (Политика, 11.1.2018) Чедомира Антића пажљив читалац пронаћи ће две неуспеле историјске паралеле, неколико неистина, и много спорних политичких ставова.
Тешко се може разумети како се нечија спремност да се 2018. године одрекне окупираног дела сопствене територије, Косова и Метохије, може упоредити са годином 1878, у којој су се српске војске оружјем избориле за државну независност и за ослобођење од турске власти пространих српских земаља.
Подсетимо се, Србији су тада припојени нишки, пиротски, врањски и топлички округ, а Црној Гори Никшић, Колашин, Спуж, Подгорица, Жабљак, Бар, потом (1880) и Улцињ. Можда Антић мисли на то да су Срби у рату стигли све до Грачанице, одакле су морали да се брзо повуку, или на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине? Како то може да се упореди са одустајањем од сопствене, државне територије? Уз то, Берлинским уговором из 1878. велике силе су заједнички повукле нове српске границе, док су оне данас јасно подељене, при чему Русија и Кина траже очување територијалног интегритета Србије.
Неуспело је и поређење са Анексионом кризом (узгред, Србија није признала анексију 1908, како Антић каже, него 1909. године). Аустро-Угарска је тада припојила Босну и Херцеговину, које су, иако су их Срби сматрали српским земљама, до тада формално припадале Османском царству, док се данас, поновимо ту просту чињеницу, од Србије захтева да се одрекне сопствене, државне територије.
Главна тема Антићевог чланка је, уствари, критика Апела за одбрану Косова и Метохије. Неистина је да су Апел „покренули и написали“ „политичари“, који, како Чедомир Антић наглашава, „нису филозофи“ желећи, како изгледа, да нагласи нашу неспособност за дубље увиде, какве нам он у наставку текста суверено демонстрира. Судећи по томе, рекло би се да Антић себе дожиљава као „филозофа“. У Политици и јавности је, међутим, већ више пута речено да су Апел покренули и написали чланови Политичког савета Демократске странке Србије, у сарадњи са неколико јавних личности. Сви чланови Савета су професори универзитета. У нашој професорској дружини само је један члан ДСС. Па и председник ДСС, Милош Јовановић докторирао је међународне односе на Сорбони и ради као доцент на Правном факултету у Београду.
Ако ме сећање добро служи, Чедомир Антић се већ у време када сам му, као млађани асистент, држао семинарске вежбе, увелико бавио политиком, да би, до данашњег дана, стигао да промени неколико партија. Један од чланова нашег Савета је, иначе, баш филозоф. Али природно је да филозоф Антић, док се усавршавао у науци као студентски лидер, портпарол Демократске странке и члан Председништва Г17 Плус, није стизао да чита дебеле књиге политичара Часлава Копривице.
Антићево разрачунавање са „амишком политиком формалног и умиреног екстремизма“ покретача и потписника Апела, „која ће несумњиво бити епитаф неуспешне политике влада ДСС“ по свој прилици потиче од његовог доследног, дугогодишњег залагања за сецесију Косова и Метохије. Он се, исто тако упорно, борио и за независност Црне Горе, односно за „независну Србију“ како је то његова тадашња странка, Г17 Плус, волела да каже. Све су то политички ставови, на које Чедомир Антић има право. Ипак, када неко јавно, усред Београда, изговори да се залаже за независност „Косова“, мислим да се може очекивати да ће, пре или касније, политику оних који су за очување Србије у њеним постојећим границама, почети да назива „амишком“ и „екстремистичком“. Остао сам, међутим, затечен Антићевом измишљотином да Апел проповеда „виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике“.
Из залагања Антића за независност „Косова“ проистичу и његови бизарни покушаји да Србе на Косову и Метохији увери да ће престати да буду „изолована мањина лишена наде“ онда када их држава Србија остави ван својих граница, препусти „Косову“ Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија и, у перспективи, Великој Албанији. Када се ратосиља тих 120.000 својих грађана, Србија ће, тврди Антић, престати да буде „разваљена и недовршена држава“. После тога ћемо, по истом моделу, решавати питања Санџака, Војводине, Републике Српске? Јер „време не ради за Србију“. Претпостављам зато што су САД и ЕУ све моћније и јаче, док су Русија и Кина све рањивије и слабије? Искуство и разум заиста морају да устукну пред овако бујном и богатом маштом…
Антић, на крају, из свега извлачи логичан закључак: „политика садашње владе“ према Косову „за сада нема алтернативу“. Испод овог необичног текста он се потписао као „члан Политичког савета Народне странке“. Не могу да одолим а да јавно не упитам своје пријатеље из ове партије: представља ли ово чудо стварно вашу политику према Косову и Метохији?
Аутор је председник Политичког савета ДСС-а
САМО ДАН ПОСЛЕ АТЕНТАТА НА ИВАНОВИЋА, најављено убиство још једног Србина
Само дан после атентата на Оливера Ивановића, мета претњи је још један српски политичар с Косова!
Наиме, извори блиски косовском порталу на албанском језику Индексонлине кажу да је Братиславу Николићу угрожен живот!
Према изворима Индексонлине, градоначелнику Штрпца упућене су озбиљне претње о којима је упозната Косовска обавештајна агенција (КИА).
Дакле, већ најављују убиство другог Србина, што знаци да није Оливер сам по себи био мета, него да постоји списак Срба за одстрел!
Иначе, Николић је градоначелник општине Штрпце од 12. јануара 2010. године.
http://srbin.info/2018/01/17/samo-dan-po...og-srbina/
?
Ако ниси у стању да браниш своје грађани онда нисте ни у стање да владаш.......
Ако разумеш колико дуго траје ова процес убијање Срба, па то је невероватно!
И кад су нема било које одбране............
Кад се чути, кад се окрене око, кад неслушаш........онда си Колаборатор/сарадник/саучесник та ЗЛО и ДЕЛА!
ДВЕРИ: Косово није само питање идентитета, већ и питање имовине и пара
Као наставак трибина које су на тему Косова и Метохије одржане у Београду, Новом Саду, Краљеву и Грачаници, у организацији Српског покрета Двери данас је, у прес центру УНС-а у Београду, одржано предавање на тему „Природна и привредна богатства Републике Србије на Косову и Метохији“.
Како је истакла модераторка трибине, Јелена Вујановић, циљ овог предавања је да покаже да Косово није само питање наше историје и идентитета, већ и врло важно питање државних и економских интереса Републике Србије и да рудници попут Трепче нису мит, већ реалност и својина наше државе.
У име Српског покрета Двери уводну реч је дао народни посланик Зоран Радојичић, који је истакао да зарад малих претприступних фондова и пута у ЕУ Србија даје огромна богатства која има на КиМ.
Ненад Којић, члан покрета Отаџбина са КиМ, представио је детаљну анализу рудних и других природних богатстава на Космету и анализу њихове укупне вредности изражене у милијардама америчких долара. Он је приказао анализу за сваки рудник и сваку руду и минерал појединачно. На пример, само у Ајвалији укупна вредност олова, цинка и др. руда је процењена на 579 382 750 америчких долара, а могу се експлоатисати и минерали.
У Бадовцу, што се тиче самог олова, цинка, сребра и злата већ имамо вредност од 2,92 милијарде долара, у Старом тргу вредност олова, цинка и сребра у износу од 981 милион долара, а поменуо је податке и за руднике Дражње, Калтрина, Калуђер, Кисели поток, Трепчу и друге, као и податке о резервама зеолита. Захваљујући Трепчи Југославија је била не 5 месту на светској лествици производње оловно-цинкане руде, а само вредност лигнита на КиМ се процењује на 1,705 милијарди долара.
Истакао је да је то пуно већа вредност од било чега што можемо добити из различитих фондова Европске уније. „Да ли ћемо се зарад капи у мору, коју добијамо од ЕУ и међународне заједнице, одрећи ових ресурса“ – упитао је Којић.
Проф. др Љубиша Дабић, такође члан покрета Отаџбина, говорио је о праву својине, како државне, која је отета и узурпирана, тако и друштвене, етажне, задружне и приватне својине, те о нелегалној приватизацији и експропријацији која је вршена на територији Косова и Метохије. Он је истакао да је Бриселски споразум довео до гашења српских институција и њихове интеграције у систем тзв. државе Косово, те да је и то додатно погоршало ситуацију у погледу права на својину неалбанског становништва. По њему САД по питању Косова показује један бирократски и насилнички приступ јер, зарад својих интереса, не стаје у заштиту ни међународних докумената који гарантују право на својину попут Декларације УН о правима човјека, нити сопствене принципе.
У своје, и у име покрета Отаџбина, проф. Дабић је изнео став да Влада Србије треба да промени приступ и одступи од креираног процеса САД и ЕУ, да сместа престане са Бриселским преговорима, да прогласи КиМ за окупирану територију Републике Србије, те да прекине унутрашњи дијалог који је погубан и закаснео.
Присутни су на почетку свог излагања изјавили саучешће породици господина Оливера Ивановића и изразили забринутост због оваквих дешавања на КиМ.
БЕОГРАД ЗАМРЗАВА БРИСЕЛСКЕ ПРЕГОВОРЕ — у помоћ пристиже Русија
Одлука српских власти да обустави дијалог између Београда и Приштине неће имати већих последица по положај српске делегације у Бриселу, штавише представља добар потез Београда како би се скренула пажња и Европској унији и Америци да Србија није спремна да преговара под било каквим условима и по било коју цену, сматрају аналитичари.
Ту одлуку је саопштио директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић непосредно након што је постало познато да је Оливер Ивановић подлегао повредама и преминуо у болници у Косовској Митровици. Он је условио да наставка разговора у оквиру Бриселског дијалога неће бити док не буду објављени резултати истраге.
Убице морају да буду пронађене како бисмо могли да идемо напред и да градимо нормалне односе. Не пада нам на памет да пред овиме жмуримо и ћутимо. Они су ћутали на изјаву Кадрија Весељија дан пре убиства и на претње ратом, на паљења српске имовине, сена и кућа недељу дана пре тога, дан за даном, на све што се дешава везано за Специјални суд“, рекао је Ђурић.
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић овај потез Београда тумачи као покушај да се питање убиства Оливера Ивановића интернационализује, јер би, да је којим случајем процес преговора настављен, то била, како тврди, локална ствар.
У том случају би, како каже, свакако извесна пажња глобалних медија била посвећена атентату, али на томе би се завршило — овако је Србија повезала убиство Ивановића са процесом преговора и на тај начин извршила притисак, како на западни део међународне заједнице, тако и на привремене институције на Косову и Метохији да озбиљније приступе том случају.
Иако Анђелковић тврди да је мало вероватно да ће се то догодити, Србија свакако мора да искористи тренутак да инсистира на томе, као и да постави питање шта је све досад урађено, будући да су уступци чињени искључиво са стране Србије, док са друге стране никаквих уступака у пракси није било — ни Заједница српских општина није реализована, а ништа није учињено ни на повећању безбедности Срба.
Говорећи о последицама изласка српске делегације из бриселских преговора, Анђелковић објашњава да наша делегација није формално изашла, већ да је преговоре замрзла, односно напустила их је привремено, али то не би требало да има већих последица по Србију.
На овај начин, указује он, Србија скреће пажњу и Европској унији и Америци да није спремна да под било каквим условима и по било коју цену преговара. Напросто, објашњава Анђелковић, ово је сад тачка кад Београд мора да озбиљније покрене и питање свега што је досад урађено, односно није урађено, то јест, зашто је Албанцима толерисано да све што обећају не реализују.
Упитан да ли би међународна заједница могла да примора Србију, упркос одлуци Београда да неће наставити преговоре док се сви услови по питању спровођења истраге о убиству Ивановића не испуне, Анђелковић каже да тако нешто Западу није страно, стога треба бити обазрив.
„Западни део међународне заједнице увек може да примени страшан ниво притисака, у крајњој линији то се догодило и 1999. године, када је Србија бомбардована, те су је приморали да повуче војску са Косова. Дакле, могу све да ураде ако хоће, али није међународна заједница само Запад, сад ипак имамо и ојачалу Русију и очекивано је да Москва подржи Београд у овој ствари“, закључује Анђелковић.