[Брада]

Масакр над Србима се догодио на планини Велебит, на локацији Мали Алан, 22. јануара 1993. године, када су усташе мучиле, заклале и мучки убиле 22 Српска борца, а међу њима и једну жену, медицинску сестру. Српски камиони су тада упали у замку између двије базе УНПРОФОР-а, базе на Матрасу-Свети Рок и превоју Мали Алан. Осам српских војника је успјело да се под борбом пробије из заседе и преживи, а њих 22 су заробљена и звијерски масакрирана.

Усташе су им тада препречиле једини пут којим би могли да изађу, а посље тога су заузели и везе комуникације и преко њих јавили српским војницима да на Малом Алану има рањеника. У замку је тада упала група од око 30 српских војника, међу којима је била и једна медицинска сестра.

Усташе су заробљене Србе мучили и убијали сјекирама, крамповима и лопатама. Српске снаге су тек посље 10 дана успјели да ослободе тај простор и нађу тијела. Када су лешеви страдалих допремљени у Грачац ради препознавања, породице и пријатељи су то једва успјевали јер су жртве биле унакажене. Син једног од масакрираних, оца је препознао једино по каишу.

Др Бранимир Александрић, специјалиста судске медицине, је у свом налазу написао да се из видео-снимка недвосмислено види да се на већини погинулих, поред дејства пројектила и дјелова експлозивног средства, запажа и да су жртве убијане ножевима и бајонетима.

Да би судско-медицинско мишљење било што тачније и прецизније, др Александрић је у јулу 1995. године предложио да се тијела појединих особа ексхумирају (она за које се експерти судске медицине одлуче), како би се уз детаљан судско-медицински опис повреда и начињених фотографија на ексхумацији, утврдио тачан начин на који су жртве убијене.

Александрић је предложио да се ексхумирају особе које су убијени шиљком и оштрицом механичког оруђа у предјелу главе и врата, и у предјелу других костију, као и особе које су убијене тупим механичким оруђем. У извештају др Александрића тада је наведено да би на ексхумацији такође било потребно направити видео- запис, који би служио као докуменат за презентовање пред Међународним судом.

СВЈЕДОЧЕЊА

Ђурић Драган син Иилије, рођен 2. јула 1951. године у Грачацу:

„… Бројно стање наше војске било је знатно смањено због гаранција УНПРОФОР-а. Тог критичног дана, дакле 22.01.1993. године добили смо наређење да морамо у испомоћ нашима на Мали Алан.

Приликом проласка поред осматрачнице УНПРОФОР-а они су нас снимили камерама што је иначе било неуобичајено. Кренули смо са два камиона, ја сам био у првом у којем је било нас двадесетак. Нападнути смо из засједе на удаљености од око 500 метара од осматрачнице УНПРОФОР-а на цести коју хрватски војници од почетка рата никад нису држали. По мом познавању терена немогуће је да хрватски војници дођу до цесте а да их припадници УНПРОФОР-а не примјете.

Наш камион тучен је и спреда, са стране и од зада. Шофер је погођен први те је камион стао. Пуцано је из аутоматског оружја. Кориштени су и дум-дум меци. Након пар секунди сам се прибрао и искочио из камиона. Склонио сам се иза једне букве, а затим спустио до једног мостића. Гледам како хрватски војници прилазе камионима и припуцавају. Схватио сам да морам спашавати главу и крећем према команди на Руци.
Дошао сам до пункта УНПРОФОР-а, гдје сам наишао на наше борце који су кренули да нам помогну. Припадници УНПРОФОР-а блокирали су цесту с два камиона недозволивши да кренемо у помоћ…

… Трећи дан испоручују њих двадесетдва. Довезоше их у пластичним врећама. Међу мртвима тражим брата Ђорђа. Једва сам га препознао. Имао је једну рану од метка у близини препоне. Лобања му разбијена. Кичма му сломљена. У руци стиснуо земљу и траву. Гледам и друга тијела. Скоро су сви, поред рана од метака имали разбијене лобање …“

Бркљач Дамир, син Дане, рођен 27. јануара 1972. године у Загребу, а живио у Грачацу:

„… Налазио сам се у другом камиону. Сједио сам поред оца Дане. Цесту којом смо се кретали обезбјеђивао је УНПРОФОР. Када смо се приближили првом камиону на око 500 метара по нама је осута паљба с десне стране из шуме. Видим да је погођен Душан Јованчевић. Након што смо се прибрали, скачемо у јаругу на супротну страну од оне са које се пуца. Мислим да ми је отац тад био рањен у ногу.

Узвраћамо ватру али само на кратко. Гледамо хрватске војнике како излазе из шуме и прилазе камионима. Повлачимо се у правцу пункта УНПРОФОР-а. УНПРОФОР-цима казујемо шта се десило, очекујемо да ће интервенисати. Уопште не реагују…

… Трећи дан преко команде УНПРОФОР-а сазнајемо да су сви двадесетдва мртва. Међу њима је мој отац. На идентификацији је био мој ујак који ми је рекао да је отац био лакше рањен у ногу али да су га заклали, одсјекли нос, а на леђима урезали крст ножем …“

Стеван Веселиновић, свједок стравичног масакра на Велебиту, у ком су страдали два Веселиновићева брата од стрица и сестрић, тврди да када је почео да се бори да овај злочин угледа свјетлост дана како би злочинци били ухваћени и осуђени, хрватска безбједносна служба је почела да пријети свим евентуалним свједоцима, па тако и њему.

Тужилаштво за ратне злочине је навело да ће захваљујући помоћи Стевана Веселиновића, који је један од свједока покоља на Aлану, у то вријеме командира једне јединице Војске РСК (СВК) на том подручју, моћи да изврши притисак на хрватску страну да би се овај злочин ефикасно решио.

– Звали су ме и рекли ми да би најбоље било да одустанем од цијелог случаја јер се нећу добро провести. Наравно, нисам хтио то да учиним и наставио сам да се борим. Чак су ме и у нашем тужилаштву савјетовали да будем опрезан. Све ми је то указивало да ћу ипак успјети да се изборим за правду. Међутим, ништа се није догодило. Као да сви желе да се овај масакар заборави – рекао је Стеван.

Он је описао стравично јутро тог 22. јануара 1993. и навео да је од тих заробљеника био на свега 200 метара јер је с јединицом кренуо да их ослободи, што се и види на крају видео-снимка који је доставио тужилаштву.

– Јауци су били ужасни, али призори измаскарираних заробљеника су били још гори. Хрвати су отворили телефонске везе и ми смо могли да слушамо крике наших сабораца које су звјерски мучили. Можемо само да замислимо какве су болове, муке и понижење у том тренутку преживљавали. Касније, када смо преузели њихова тијела, видјели смо шта су им све радили – испричао је Веселиновић.
За овај злочин још нико није одговарао.
Тог 22.Јануара 1993. погинули су сљедећи борци Српске војске Крајине
Бркљач Лазо Дане, 1947. Грачац - Грачац;
Будимир Јован Душан, 1953 Зрмања -Грачац;
Драгичевић Јово Милан, 1965 Штикада - Грачац;
Драгичевић Марко Миодраг, 1972 Грачац - Грачац;
Ђурић Илија Ђорђе, 1954 Грачац - Грачац;
Гаћеша Милан Душанка, 1967 Грачац - Грачац;
Грозданић Стеван Богдан, 1959. Вучипоље - Грачац;
Јелача Никола Ђоко, 1956. Кијани - Грачац;
Јелача Јово Ђурађ, 1945. Кијани - Грачац;
Јелача Тодор Никола, 1953. Граб - Грачац;
Јокић Иван Жељко, 1963. Госпић - Госпић;
Јованчевић Раде Душан, 1973 Малован - Грачац;
Колунџић Светко Ђорђе, 1971 Задар - Задар;
Мандић Петар Миленко, 1970 Грачац - Грачац;
Марјановић Драган Младен, 1970 Грачац - Грачац;
Седлан Јован Радомир, 1960 Грачац - Грачац;
Станисављевић Милан Бошко, 1952. Дошићи - Грачац;
Швоња Тоде Станко, 1965 Вучјак - Грачац;
Трифковић Неђо Драган, 1974 Грачац - Грачац;
Веселиновић Љубо Бошко, 1956. Голубић - Книн;
Веселиновић Љубан Дарко, 1966. Голубић - Обровац;
Веселиновић Тодор Милан, 1945 Граб - Грачац.

Снимци: http://rapidshare.com/files/205651160/zl....part1.rar
http://rapidshare.com/files/205665618/zl....part2.rar