[Шумадинац]

.
ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК СУ ПОДИГЛИ ЦРНОГОРЦИ!



Пише: Миле Недељковић

Удео динарских племеника у Првом српском устанку, како је показао Петар Шобајић, не само што је видљив него је и од непроцењивог значаја. Управо из крајева у којима су боравили потомци старих Војиновића и Вождови преци, потичу многи знаменити људи Првога устанка: из Роваца је јасенички кнез Теодосије Марићевић у Орашцу, из Пипера Вождов барјактар Танаско Рајић и Узун Мирко Апостоловић, из Бјелопавлића капетан Милутин Гарашанин, из Куча војвода Васа Чарапић под Авалом и Јовица Милутиновић у Санковићу код Мионице, из Дробњака председник Правитељствујушчег совјета Младен Миловановић и војвода Стојан Чупић, из Васојевића су старином Хаџи Продан Глигоријевић и Чолак Анта Симоновић, из Бањана знаменити ваљевски Ненадовићи и војвода Лука Лазаревић, из Пиве војводе Милош Поцерац и Арсеније Лома, из Никшића Сима Милутиновић Сарајлија, кнезови Грбовићи у Мратишићу и Петар Молер, из Мораче су војводе Петроније Шиша и Хајдук Вељко Петровић, док војводу Лазара Мутапа својатају, као и Карађорђа, више племена (Цуце, Ровчани, Васојевићи, Пивљани), итд.

Ови прваци, на челу са Карађорђем, њихове породице и највећи део становништва које се уочи Првога устанка обрело у Шумадији, чинећи одлучујућу силу у историјском прегнућу 1804. године, по речима академика Петра Влаховића вратили су Србију сопственом државном животу, носећи ту мисао која није венула ни у вековима робовања, што је у етничкој историји српскога народа било од пресудног значаја.

Област Војислава Војиновића, који се временом, заменом града и жупе Звечан за Брвеник са челником Мусом (1363), увелико померио на север и запад, простирала се од Рудника до Дубровника, обухватајући Подриње, Ужице, Сјеницу, Полимље, Херцеговину и Конавље, а цар Урош га још подарио и титулом кнеза захумског.

Страдање и расејавање Војиновића настаје по Војислављевој смрти (1363), када синовац Никола Алтомановић побеђује војску Војислављеве удовице Гојиславе (1367), а њу са синовима Добривојем и Стефаном баца у тамницу, преотевши јој до октобра 1368. године све земље од Рудника до Требиња. Орбинијева вест да је Гојислава са синовима у тамници отрована није тачна, јер се из дубровачке архивске грађе види да се она са синовима, уз помоћ Дубровчана, склонила у Албанију.

Када је Никола савладан 1373. године од здружене војске кнеза Лазара, босанског краља Твртка и копљаника угарског краља Лајоша, које је предводио Никола Горјански, Војиновићи су, услед промењених прилика, били слабашни и немоћни да имају виднијег удела и покушају да поврате стару своју државу, нашавши прибежиште и спас у суседству Дубровчана, одакле су, преко Чарађа, њихови потомци, међу којима је највидљивији Богдан Војиновић, а потом његов унук Пунош, кренули пут племена Његуша, а други, пак, међу Куче, после скривања међу Арбанасима. Отуда и разлике у њиховом памћењу о земљи матици – Косово, Подриње, Херцеговина…

Тако је, у најкраћем, текло збежавање косовских Војиновића, у чије потомке народно предање увршћује и песмом опеваног Вождовог претка Трипка Гуриша Кнежевића.

Доласком у Шумадију, тачније поновни